Norin dnevnik: Ćao, Rim (zbogom, prijateljice)

Rim je oduvek moja želja. Oni koji me poznaju potvrdiće… Rim i samo Rim. A, ja vam kažem ne zove se Rim bez veze večni grad. To je grad u koji morate da odete ukoliko vam se Kina čini predaleko. On je za sve Evropljane – početak večnosti.
No, jedna druga stvar je bitna – odlazi mi najbolja drugarica na rad na jedan od onih kruzera… Manje drugarica, više sestra. Odluka je to koju smo dugo spremale, i brojne su kafe koje smo na tu temu popile…

Autor: Nora Šaponja Žunjić

Neretko nismo verovale (da će ona da napusti svoj posao i krene na drugi kraj sveta), ali pre dva dana postalo je izvesno – nazvala je agentica i rekla da ide u nedelju.
I šta sada reći, dragi dnevniče, s obzirom da je ona taj glas u mojoj glavi kada mozgam da li je pametno da nešto uradim ili ne, i najbrži prst na mom whatsappu otkako takvo što postoji. „Ana typing…“ je, iskreno govoreći, u mom životu – institucija.
Ali, sad, pre dva sata nešto se u univerzumu pomešalo jer stiže mi sasvim stota poruka… hoću reći, iz sasvim drugog pravca. „Našao sam ekstra ponudu za Rim. Pet dana, hotel na dve minute od Fontane di Trevi.“

Čula sam za termin emocionalno preopterećenje i ovo je, pretpostavljam, kako to izgleda. Paf bum tres! Sad i ja imam vest! Šaljem poruku Ani, tipkam tako i tako, Rim, letimo u nedelju, kad ti budeš u avionu, ja ću biti u avionu…. Ali, primećujem da radost koju osećam „zaklanja“ njen odlazak, i da njen odlazak „zaklanja“ moju radost. Kao da se međusobno potkradaju. Pitam se kako bi uopšte trebalo da kanališem te dve paralelne emocije… i kao jedino rešenje nudi se „ekonomična“ opcija da ću morati da tugujem brže i da se radujem kraće. Dakle, negde do sredine Jadranskog mora biću melanholična, a onda ću lepo, usred istog plavetnila, početi da vrištim od sreće.

Istovremeno, osećam nesigurnost da li je ljudsko telo uopšte građeno za takve poduhvate? Jer, postoji razlog, sigurna sam, zašto uz sarmu ne pijemo mleko, postoji razlog zašto ne hodamo sa više tipova istovremeno – jer ćete im pomešati imena, i oči i miris, i onda koja je svrha? A, ja bih želela imati vremena da lepo procesuiram stvari, vanserijske napore da ostavim kad baš nema druge… Pa i James Bond se nakon istih odmara mesecima na nekom ostrvu, a šta je to ako ne dokaz da je nečega u nekom trenutku bilo previše?
Kao da me čuo, stiže nova poruka – Zakasnili smo, nema mesta u hotelu. Šta kažeš na Mart? – Da!! – uzvikujem virtuelno. Sretna da se začkoljica rešila sama od sebe, da se nije pretvorila u polovičnu smešu svega polovičnog – Šta radiš ovaj vikend? – stiže pitanje. Nikad spremnije odgovaram. – Tugujem. Ovaj vikend samo tugujem.

Pročitajte i…Norin dnevnik: Rep ribe sa Vračara

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu