Norin dnevnik: „Ima li pan’ke?“

Evo nešto aktuelno iz protekle nedelje, a nazvala sam to onako kako Bosanci (#bosanciweloveyou) izgovaraju pitanje „Ima li panike?“ Naime, njihov izgovor svuči manje ozbiljno. Dakle, protekle nedelje bila sam svedokom kako se život okreće protiv nas, ili kako nas okreću protiv njega pa se onda i same protiv njega okrećemo. U čemu je stvar, mojim dvema drugaricama (nisu u rodu, ne poznaju se) su dijagnostifikovali nešto, bile su kod lekara pa je jedan rekao svoje jednoj, a drugi drugoj. U svakom slučaju prva mi šalje: „Moje vreme prolazi“. Druga se čak našalila: „Nisam još otegnula papke, ali hm…“

Autor: Nora Šaponja Žunjić

S obzirom na to da ni jedna ni druga još nemaju niti 33 godine, moja je prvotna reakcija bila da se snuždim zbog okrutnosti kojom vazduh kojeg udišemo obiluje. Da se snuždim jer sam se setila sebe (kako drugačije) i svoje dijagnoze koju sam „zaradila“ kad sam imala godina kao one i sad sam već mišljenja da sve tridesetogodišnjakinje imaju neku dijagnozu koja može predstavljati početak puta u pakao. Jer se nekako fiksirate na nju što panikom što fascinacijom i postane kao da vam je Ajfelov toranj ušetao u život… ili kao kad moja treća prijateljica na kafu donese svoje netom kupljene naočari za čitanje i kaže – Taraaaa! – uzbuđena kao da je upravo kupila Balenciaga čizmice.

Ne, nemam ništa protiv predostrožnosti kad se radi o vašem zdravlju, ali nisu li tridesete vreme kad prštite od energije? Kad tražite bolji posao, boljeg partnera, bolji stan, nisu li tridesete, pobogu, vreme kad treba da nadoknadite sve ono što ste propustile jedući napolitanke na kauču u dvadesetima? (parafraziram Antu Tomića)

– Mlade žene vole da se uspaniče – govori mi G (na pragu osamdeset druge). – Nalaze se u „dolini“ i stvari ih zapljuskuju kao talasi, a ne mogu da se izdignu da vide kako situacija izgleda odozgo. Da mogu, videle bi da ništa ne traje večno… (smeh) Da će im posle biti žao zbog količine vremena, količine straha kojeg su osećale…

Zvuči poznato. Prvo sam svima rastrubila šta mi je, (a, i ti lekari, baš ti sve potanko obrazlože tako da u glavi počnete da živite dvadeset godina unapred i već patite od… teških posledica), a kad se prašina slegla čudila sam se zašto me ljudi na ulici pitaju za zdravlje. A, ja, kao ono – Ha? U retrospektivi, čini mi se da zdravstveni karton tridesetogodišnjakinje može biti prva ozbiljna prepreka u životu. A, za dug i lep život prepreke je, ako je ikako moguće, najbolje preskočiti ili zaobići, a, ne zaleteti se u nju dvesta na sat. Da se posle ne kajete mnogo.

Evo nešto aktuelno iz protekle nedelje, a nazvala sam to onako kako Bosanci (#bosanciweloveyou) izgovaraju pitanje „Ima li panike?“ Naime, njihov izgovor svuči manje ozbiljno. Dakle, protekle nedelje bila sam svedokom kako se život okreće protiv nas, ili kako nas okreću protiv njega pa se onda i same protiv njega okrećemo. U čemu je stvar, mojim dvema drugaricama (nisu u rodu, ne poznaju se) su dijagnostifikovali nešto, bile su kod lekara pa je jedan rekao svoje jednoj, a drugi drugoj. U svakom slučaju prva mi šalje: „Moje vreme prolazi“. Druga se čak našalila: „Nisam još otegnula papke, ali hm…“

S obzirom na to da ni jedna ni druga još nemaju niti 33 godine, moja je prvotna reakcija bila da se snuždim zbog okrutnosti kojom vazduh kojeg udišemo obiluje. Da se snuždim jer sam se setila sebe (kako drugačije) i svoje dijagnoze koju sam „zaradila“ kad sam imala godina kao one i sad sam već mišljenja da sve tridesetogodišnjakinje imaju neku dijagnozu koja može predstavljati početak puta u pakao. Jer se nekako fiksirate na nju što panikom što fascinacijom i postane kao da vam je Ajfelov toranj ušetao u život… ili kao kad moja treća prijateljica na kafu donese svoje netom kupljene naočari za čitanje i kaže – Taraaaa! – uzbuđena kao da je upravo kupila Balenciaga čizmice.

Ne, nemam ništa protiv predostrožnosti kad se radi o vašem zdravlju, ali nisu li tridesete vreme kad prštite od energije? Kad tražite bolji posao, boljeg partnera, bolji stan, nisu li tridesete, pobogu, vreme kad treba da nadoknadite sve ono što ste propustile jedući napolitanke na kauču u dvadesetima? (parafraziram Antu Tomića)
– Mlade žene vole da se uspaniče – govori mi G (na pragu osamdeset druge). – Nalaze se u „dolini“ i stvari ih zapljuskuju kao talasi, a ne mogu da se izdignu da vide kako situacija izgleda odozgo. Da mogu, videle bi da ništa ne traje večno… (smeh) Da će im posle biti žao zbog količine vremena, količine straha kojeg su osećale…

Zvuči poznato. Prvo sam svima rastrubila šta mi je, (a, i ti lekari, baš ti sve potanko obrazlože tako da u glavi počnete da živite dvadeset godina unapred i već patite od… teških posledica), a kad se prašina slegla čudila sam se zašto me ljudi na ulici pitaju za zdravlje. A, ja, kao ono – Ha? U retrospektivi, čini mi se da zdravstveni karton tridesetogodišnjakinje može biti prva ozbiljna prepreka u životu. A, za dug i lep život prepreke je, ako je ikako moguće, najbolje preskočiti ili zaobići, a, ne zaleteti se u nju dvesta na sat. Da se posle ne kajete mnogo.

Pročitajte i…Norin dnevnik: Rep ribe sa Vračara

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu