Norin dnevnik: Kraljice su rođene u aprilu

Ne može me se više prevariti. Tj, može me se šamarati kišom i iznenadnim džepovima hladnoće, ali prevariti me se ne može. To je kao crno – beli film koji sam juče gledala: možeš da negiraš i da bežiš, ali ja znam da me voliš. Tako i ja proleću – znam da si tu. Jer trenutak se i te kako dao osetiti. U subotu. Kada je odjednom, podzemnim tokovima, preko noći, došlo vreme da promenimo kožu. Jeste li, kao ja, proveli subotu ujutro u kupaoni vršeći eksfolijaciju odnosno piling od glave do pete? Sigurna sam da jeste. Instinkt proleća je jak kao instinkt dojenja. Potom ste otvorili ormar, a zatečeno stanje vas je nagradilo jasnoćom o kakvoj inače možete samo sanjati. Na pola vidiljive garderobe je pisalo „kiseli kupus“ – odlučno ste je gurnuli u stranu.

Autor: Nora Šaponja Žunjić

Na kafi s prijateljima priča se o avionskim kartama. Već. Toliko je buđenje Marsa sinhrono. Bašte su prepune jer ljudi osećaju da se zemlja prevrnula.
Ah, da, nisam rekla, na putu do trga svratili smo u butik (muškarci su ko semafor počeli odbrojavati), ali svejedno, Jelena je izrekla magične reči, a one su bile: treba joj neka bluzica za proleće i neke lepa haljinica.. Potom je sa ofingera dohvatila jednu bledo žutu do ispod kolena, sa ždralovima, i dok su joj ždralovi (100% lako zapaljiv poliester) klizili preko prstiju, osećala sam se kao da mi pokazuje predmet iz neke davno zaboravljene, a prelepe galaksije.

Vrhunac dana doživeli smo u bookastoreu gde je bila, zamislite, rasporodaja knjiga: 7 za 700 rsd. Ali, ne samo to, izlozi su bili otvoreni i u izlozima se pila kafa, i sve je bilo pomešano, i knjige i kafa i minđuše (imali su lepu kolekciju hipsterskih minđuša), i opipljiv osećaj mogućnosti se širio iz tog malog prostora… da mogu napisati nastavak bilo koje knjige koju dohvatim, na primer, samo da ovaj dan potraje. Sa ništa manjim ambicijama pružila sam odabranu knjigu prodavačici i dok smo čekale račun, u tih par trenutaka koliko je potrebno da se na pos aparatu pojavi „odobreno“, osećala sam se nikad bliže autoru, gosn. Sorentinu.

Sa prepunih ulica nas je u neko vreme sklonio tek Gospodar stomak, nismo hteli ostati da jedemo u gradu jer sam htela da…ovaj, sa svog prozora posmatram dvorište netom pre nego bukne u zeleno. A, baš pred kućom, prijatelj mi šalje poruku – Greškom si me zvala ili stvarno propušten poziv? Hm, prijatelj pred kim se često ponašam kao kreten. Dugujem mu izvinjenje za situaciju od pre dva meseca, a pre toga za par situacija. Obično ćutim nadajući se da se neće ponoviti, ali njegov poziv u ovom trenutku, u ovom danu, je ko kec na desetku. Opijeno počinjem da tipkam – Greška je, ali kad si se već javio…