Norin dnevnik: Po osmeh kod hirurga?

Ok, istina je da ja baš i nešto ne volim da se osmehujem. Da se smejem, da, ali osmehujem, onako kao da svetu govorite dobro jutro, to ne. Ali sam puno puta do sad svedočila situacijama u kojima su drugi tu sposobnost doveli do savršenstva. Irena sa posla, na primer.Nasmejano lice i vedar stav čim proviri glavom u kancelariju bez obzira kakvo je vreme, plata i posao koji čeka. To je talenat- zaključila sam.

Jednako kao i njena plava kosa i jasno izdefinisan dekolte – to je talenat, tako je stvorena. Drugim rečima, mi „manje talentovani“ snalazimo se kako umemo, ništa novo. Igrate sa kartama koje su vam dodeljene.

No, bez obzira na to, moj otac mi je ovog ljeta na rastanku uručio poklon. Radilo se o listu papira na kojem je pisalo da niko nije dovoljno bogat da može da propusti osmeh niti tako loš da ga ne zaslužuje i mnoge druge rečenice u tom stilu – možda znate o čemu se radi. Malo me je žacnulo, priznajem. Otac kad vam uručuje takve stvari. On je to popratio rečima da je citat baš zgodan i da je želeo da ga imam.

Potom sam pronašla posao u modelingu. Da, znam. Kao model iznad tridesete. I baš sam se uklapala. Celog života disciplinovana u vežbanju, u jelu, sa minimalnim unosom slatkiša i minimalističkim stilom odevanja po uzoru na kolekcije Kelvina Klajna, omiljenog kreatora! Ali, sve je palo u vodu već na prvom kastingu.

-Idemo – rekao je fotograf i pokazao mi gde da stanem. Zauzela sam jednu od svojih Instagram poza: vrlo vrlo ozbiljno lice. Dođavola, samo takve i viđate. Devojke koje futuristički bezizražajno gledaju ispred sebe. – Srce, gde je osmeh? – pitao je vrlo vrlo iskusan fotograf. – Pa… evo… – rekla sam zbunjeno i malo „omekšala“ lice. – Da li si doručkovala? – pitao je pokušavajući da pronikne u problem, a gledajući u fotografiju koja je nastala. – Jesam – promucala sam, ali me nije čuo. – Sledeću, molim! – viknuo je vođi kastinga, a nova iznad tridesete je spremno stala pred kameru. – Gotova sam? – pitala sam očajna. –Da, oprosti, danas je malo gužva, sve je u redu samo probaj malo više da se osmehneš. I zatim je dodao – To je priroda ovog posla.

Eto…pre ili kasnije udarite glavom u zid. Kad propustite da reagujete na nežne signale iz kruga porodice gde vas ne košta ništa,reagovaćete tamo gde vas košta. Ali, neki tako uče.
Stoga sam kupila ogledalo. Stavila ga na radni sto.Rešila sam da pokušam da se približim prirodi posla, kako ju je jednom neko nazvao, ali, i, možda će ovo sad zazvučati banalno, da se kroz sve to približim i sebi? Ili je to preveliko očekivanje od jedne jednostavne vežbe kao što je vežbanje osmeha?Iako, ja ne znam šta sve tu mogu da pronađem. Hoću reći, sve je još uvek novo.

Vežbam u prevozu kad mislim da me nitko ne gleda, ili dok šetam gradom, u izlozima. Devojka koja mi uzvraća deluje pre svega prijatno i blago, ali sve više uviđam da je priroda osmeha nešto sasvim drugo.To je kad razvučete usne celom dužinom, od uveta do uveta, tako da vam se vide zubi.

Piše: Nora Šaponja Žunjić

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.