Norin dnevnik: Svet na štiklama

Autor: Nora Šaponja Žunjić

Ne znam kako se to desilo da sam u četvrtak, pre nalaženja sa Natašom, odlučila da obučem štikle. A, istina je, barem u mom slučaju, da se kad duže vreme ne nosite štikle osećate nesigurno, kao kada se… ovaj, duže vreme „ne viđate“ ni sa kim. U ovom slučaju, post je trajao šest meseci… Šest meseci memorijske pene koji su proleteli dok si rekao keks – nesumnjivo zato jer su bili veoma udobni.

I evo me sad gde pokušavam da se vratim u sedlo. Oblačim farmerke, bluzu, ali onda salonke od smaragdno zelenog pliša (sezona 2018) od 7 centimetara nadmorske visine. (Ako to nije „come back“, ne znam šta je.)

Prvo što primećujem dok se spuštam niz stepenice je da zvone – koliko te štikle zvone… da ceo dan moram to da slušam, nosila bih nesumnjivo štitnike za uši, kao oni što rade na aerodromu i signalizuju avionima da uzlete ili šta već.

A, onda izlazim napolje. Korak jedan, dva, stišće me nešto u grudima, noge jedva pokrećem. Gledam one potpetice, čini mi se da su narasle do visine Ajfelovog tornja, i zašto svi gledaju u mene? Osećam se kao da ih nosim po prvi put i srce mi bezobrazno brzo lupa. Pa svašta!

Dovučem se do Drinčićeve. Treba mi osveženje, gde su oni što na maratonskim utrkama stoje sa strane ceste i daju pića sa elektrolitima takmičarima? Uto primetim radnike koji sede ispred neke građevine i jedu one svoje ekstra velike sendviče. U trenutku me oblije znoj. Nema ništa slađe, pretpostavljam, nego kad jedete da odmarate pogled na nečemu interesantnom, a oni posedali na ivičnjak ko na Pariskoj nedelji mode i sad ću ja, jelte, morati tu da prođem.

Uzdahnem (naravno, neprimetno) i zagazim. Leva, desna, leva, desna, kao vojnik, pritom gledam pravac – tražili ste reviju, imate je! Osećam kako me prate pogledom i odjednom začujem – Devojko! Devojko!

Pomislim – Nećeš, ne! Vi ste tu da gledate, ja sam tu da hodam i tako je od veka vekova.

-Devojko! – začuje se opet. Onda se pridruže i drugi glasovi – Devojko! Devojko!

(Aman, šta je??) Okrenem se ko da nisu moja posla i počastim ih jednim „žuri mi se, ko ste vi“ pogledom. – Ispao ti je novac- kaže jedan od njih i rukom pokaže da moju „pistu“ posutu novčanicama od tamo dvadeset, ovde sto, tamo dvesta dinara. – Ah! – kažem, a dođe mi da propadnem u zemlju od sramote.

Oni uto, jedan po jedan, poustaju sa onog ivičnjaka i stadoše da se vraćaju svom poslu jer im je pauza završila, a ja sama (bez publike) počeh da kupim svoje novčanice.

Za one koje vole epiloge samo da kažem da se situacija sa štiklama do kraja večeri popravila, sve što vam treba je malo vežbe, i povratak je bio puno ležerniji.

Ipak, pre nego sam te noći zaspala, mučilo me je jedno pitanje. Zašto sam ja uopšte prestala da nosim štikle? U 25-toj, tako nešto mi nije padalo na pamet, a sad su te cipele jednostavno „zanemarene“ u mom ormaru, uza svu svoju lepotu.

-Voliš komfor – odgovara neki glas u glavi. Komfor?! Ali, nije li komfor… starost?

U 01:00 panično nazivam Natašu – Misliš li da starim?

– Pričaćemo ujutru.

Pročitajte i…Norin dnevnik: Ghosting