Norin dnevnik: Van crvenog tepiha

Lepim a dobrodržećim ženama mesto je na crvenom tepihu. Kad nisu na njemu, njihova lepota je teren gde ih često dočekuju lična ograničenja drugih. Sedim u čekaonici lekara. Njegova ordinacija, dva metra niz hodnik, je vrlo sigurno mesto. On je izvrstan lekar, i čovek. Jednom kad sam bila, ponosno mi je pokazao cveće koje je uzgojio u saksiji. Pupoljci tek što su se bili pojavili, tek što su obojali vrhove stabljike, a on je komentarisao – Ne smem ni da ih dotaknem… bojim se da ću nešto da poremetim…

Autor: Nora Šaponja Žunjić

Sa mnom u čekaonici su još gospođa od sedamdesetak godina i izrazito lepa žena od oko 25. Gospođa drži monolog, a mlada je gleda obuzeta velikim zanimanjem. Gospođa nosi krzno, nekad glavna medicinska sestra (saznajemo), a kada je izlazila sa mužem, nosila je i vamp perike. Ne, njena deca nisu jela pržena jaja za ručak… – A, ti, dušo, udata? – pita svoju mladu štićenicu. – Oh, da, kaže ona – Prošle godine. – Da ti kaže tetka Divna, sa mužem trebaš polako i umiljato. Kao mačka. – Mjau – kaže. Mlada se nasmeje. – Nemoj da se smeješ dete, ne znate vi ništa. Vi mladi mislite da je sve vika i deranje.

Zatim ozbiljnim glasom primeti da je ona lepa i da ima aristokratsku lepotu, i nosić kao dugme – takav je u detinjstvu imala i njena kćerka. Mlađa izgleda iskreno ganuta. Gospođa je dominantan zabavljač, a vidi se da je bila lepotica – uzvraća joj. Na pomolu je razmena telefonskoh brojeva i u budućnosti ih vidim u bašti hotela Moskva. Šta više čovek može poželeti?

Onda gospođa pita Anu (Ana se zove) – A, koliko imaš godina? – kao da želi da sazna još taj jedan poslednji podatak. Tu nastane mala tišina u kojoj se mlada žena priprema na odgovor. Naposletku kaže – Četrdeset i dve. Tada nastupi velika tišina, ne manja od one u kojoj je Betoven skladao petu simfoniju, a ja bih dala puno toga samo da taj izraz lica vidim još jednom. Stara je izgledala ko da joj je neko izbio vazduh iz pluća. Velike plave oči su bile izbečene – nešto im nije bilo jasno…

Na kraju ispusti uzdah nemoći, toliko je bila u šoku da su ostali prisutni uredno doživeli napad srama… mladoj je bilo neugodno i snuždila se na onoj stolici ko da je nešto skrivila, a meni je bilo neugodno zbog nje… Gospođa je u međuvremenu došla sebi, ali je izgledala povređeno, kao da je neko, u najmanju ruku, izigrao njeno poverenje. Obrati se meni – Danas čovek više ne može da razazna koje su devojke, a koje ne, stare paradiraju ko mlade… Zaustih da ću nešto reći u odbranu, ali u tom trenutku se iz ordinacije pojavi vredno lice lekara i on nam se obrati – Devojke, koja je na redu?