Obično se zaljubim u troli

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Od kad su procvetali bagremovi, meni je na umu samo jedno. Gde da odem da se zaljubim?! Ima tome već mesec dana kako me proganjaju omamljujući mirisi poljskog cveća i drveća, al’ njega nema pa nema. Silne petice jorgovana sam potrpala sebi u nedra i – ništa. Što bi rekla Opra, k’o da je iz Južne Afrike krenuo, al’ očigledno ide peške.

Do sada je važilo pravilo da kad lipe procvetaju, ja već treba da sam se zaljubila. Do Vidovdana i da sam ga odsanjala! Timing is everything u životu, pa tako i u ljubavi. Što se navata do juna, navata, u protivnom, na letovanje idem sama. Što i nije tako loša ideja s obzirom da ću početak leta provesti u Budvi, švrljajući malo po još nezagađenoj i vodom snabdevenoj Crnoj Gori. A posle u letnjoj školi joge, kod Lončara, u Poreču, i ovako mi niko neće trebati.

Posle tačno dvadeset godina, povratak na mesto početka velike ljubavi. Ima simbolike u tome. Sećam se kao juče da je bilo. Namontirana, na štiklicama, u drečavo cvetnoj mini haljini (my lucky choice) motam se oko frižidera sa kolačima ispred Mocarta, na ulasku u Stari grad, sve dok me nije smotala njegova čvrsta ruka oko struka. „Čini mi se da se mi znamo…!“ Pa, naravno da se znamo kad sam prethodnih mesec dana svaki dan prelazila popreko biciklom preko tvog košarkaškog terena. Što je bilo dovoljno da igra stane, lopta ode u aut i otpočne divna dugogodišnja romansa.

A sad? Gde da odem da se zaljubim?

Pričam Mini, mojoj prijateljici, dok se izležavamo subotom popodne, na njenom ligeštulu i sa terase na poslednjem spratu zgrade gledamo zalazak sunca preko dorćolskih krovova, kako sam srela jednog divnog, mladog, a već doktora nauka, šarmantnog i perspektivnog mladića. Doduše, zaručenog, što odmah znači double-trouble. Nevolja za izbegavanje. Sem toga, ništa vredno pomena, što bi probudilo moje, još uvek, zimskim snom usnule leptiriće u stomaku.

„A da se provozaš malo trolom?! Rek’o mi mali Jakša (trinaestogodišnji komšija!) da se svaki drugi dan zaljubi u troli, dok putuje od kuće do škole. Sednu jedno preko puta drugog, gledaju se, gledaju i zajedno izađu iz trole! Mislim da će za tebe biti dovoljno od Slavije do Kalemegdana. Ako baš ne ide, ti obrni još jedan krug,“ dobaci mi Darija, Minina mlađa sestra, u prolazu, dok se tu vrzma oko nas po terasi.

Dok glumica vežba za film…

Mlada, tek diplomirana glumica, sa skriptama u rukama šeta tamo-amo, sprema novu ulogu u predstavi Mire Karanović, za koju se nadam da će naći sponzore i ugledati svetlosti pozornice i sa podsmehom dobacuje na naše priče. Da me nije pre par meseci oduševila i zauvek pridobila svojom ulogom u diplomskoj predstavi „Draga mama“ po motivima Bergmanove „Jesenje sonate“ i Grimove „Crvenkape“, grdno bi se provela za to pod****vanje. Davno me neko od glumaca svojom izvedbom u pozorištu nije tako duboko emotivno taknuo kao ona. Čak sam se i rasplakala u jednom trenutku. Biće od nje nešto.

Ali boli nju uvo. Ona je to još zimus obavila, kao svaka pametnica. Doduše, ne u troli. Vrzmala se po noćnim klubovima, gde svira glasna muzika i ulovila muzičara. Sad uživa u romatičnim šetnjama pod bagremovim granama sa svojim dragim. Biće to divan umetnički, skladan brak. Bar muziku na svadbi neće morati da plaćaju. 🙂

I tako…

Dok čekam da me neko provoza avionom i vine u zvezde, dok ne zapuše Jugo sa Jadrana i dobaci nekog zgodnog Šima na dokove Beograda nema mi druge nego da radim na sebi. Svako jutro se budim, a uveče zaspim sa mantrom na usnama kojoj me je naučio moj guru –otvorena sam za davanje i primanje ljubavi u mom životu. Još samo da se učitelj pojavi. Učenica je spremna.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations