Okreni moj broj

Foto: Mladen Sekulić

I tako, priđe on meni i kaže „znaš, jako mi ličiš na nekoga“ – priča mi Nina. – Ok, mislim se, stara fora, govorili su mi to i pre, da ličim na onu pevačicu, onu kratko ošišanu… kako se zove… nije ni važno, uglavnom kaže on meni kako neodoljivo podsećam na… – Eni Lenoks, upitam. Šinejd O Konor…? Lisu Stensfild…? Ne, bre, na njegovu bivšu. Molim?!

Tip ti je tražio telefon zato što ličiš na njegovu bivšu? Može li niže od toga? Ne može. I šta, oduvala si ga klasično…? Ma, kakvi, dala sam mu broj, bilo mi ga nešto žao. Bilo ti ga žao…? Pa stvarno, Nina, niže nije moglo. Ti si dno dna.

Mislim, to je prekrasno. Stvarno. Zamisli, pozvao me. I otišli smo na kafu. Jednu, drugu, petu, i taman kad sam pomislila kako je na dobrom putu da je zaboravi – samo čuješ „Divna ti je bluza. Ona je imala istu takvu. Tako mi je drago što sam konačno našao nekoga sličnog njoj.“ U fazonu – baš lepo što me podsećaš na nekoga ko mi je slomio srce. Ooooo, tako sam uzbuđen. Da li boli? Boli. Nisam mazohista, što pitaš…? Bam! Klasičan nokaut. Postoje ljudi koji nikad ne prebole. Nisu loši. Ali ih se treba kloniti.

Dobro ti nije rekao da se zoveš kao njegova bivša. Znaš, imala sam jednog druga koji je fiksirao da treba da se zabavlja samo i isključivo s Jelenama. Na kraju oženio jednu. I…? I ništa. Razveli se nakon godinu dana. Jelena – žena koje nema. Toliko o tome. Eno ga dan danas u srećnoj vezi s nekom Marijom. Mislim, na ovom svetu nas ima – koliko? Sedam biliona, je l’ da…? Verovatnoća da se nakon jedne Nine zabavljaš s drugom Ninom je jedan naprema milijardu miliona. Tačno, reče Nina. Ona se zvala Katarina. Rina. Tina. Nina. Ima tu nečega, if you ask me.

I stalno me poredio s njom. Te, ona je imala običaj da ustaje pre mene. Te čitala je Tolstoja. Obožavala balet. Ona nikada ne bi pojela tri parčeta torte. Kakva ti je frizura? Ok je. Bože, kakvu je ona kosu imala, pokazaću ti… negde još imam njenu… Kosu? Ne, slike. Njene slike.

Mislim, dušo, uozbilji se, helou… Nije to da je poredio par sitnica. Očigledno nisi mogla ni da mrdneš, a da te ne uporedi s njom. Nije fer. Osuđena si na borbu, a čak je i ne poznaješ. Videla si slike, pa šta. Lepa? Na fotografijama smo svi lepi. Naravno da je sačuvao samo one najlepše. Neće mu ostaviti one na kojima izgleda kao elijen. Niko ne zaslužuje da bude uvučen u to. Uostalom, možda samo pokušava da je napravi ljubomornom? To ti je siguran znak da mu je stalo. Do mene? Ne, do mene. Do nje, dilejo. Do nje.

I dokle ti misliš tako da izigravaš paćenicu? Nemam pojma, dobro mi je – reče i sleže ramenima. Dobro ti je, dok ga ne nazove u pola noći. Dok se ne pomire. Verovatno se i on tome nada. Da će ugledati njeno ime na displeju. Katarina calling. Verovatno mu nije umemorisana pod punim imenom. Onda će se javiti kao da je sve ok. Kao da ne ležiš na pedalj od njega. Kao da ga nije otkačila, prevarila, plasirala mu bedne izgovore, kako nije do njega i da joj treba vremena…? Reći će mu da joj nedostaje, da je pogrešila. Da misli na nas. Na nas…? Ne na nas. Na vas. Na njih. O, bože, ne vuci me za jezik, znaš šta hoću da kažem.

Ostani tako, kaže mi Vlada. Kako? Tako, baš tako, ne mrdaj, molim te. Zašto? Moram da te uslikam, čekaj, gde mi je mobilni… Ličiš mi… Jako mi ličiš na onu glumicu… O, joj, onu znaš, gledali smo je u onom filmu s onim, kako se zove… ama, znaš kad njih dvoje idu u onu pustinju… kako ne znaš, a gledali smo ga zajedno… Ne znam ja s kim si ti to gled’o, ali ok je, što se mene tiče – ne moraš više da se trudiš. Piši. Nula šest četiri, dva, dva, pet, pet, osam, sedam…