Ono kad se oženjen muškarac seti da je oženjen

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

P

onedeljak, ranom zorom zvoni mi telefon. Iznenadih se što nije niko iz banke, već moj prijatelj Matija. Prenebregnuvši bizarnosti, tipa, ‘dobro jutro, kako si’, prelazi na stvar.
„E, jes ti videla ovo?!“
„Šta?“, uz iznenađenje da me zove ‘the first thing in the morning’, uspeva da me ubaci u paniku da propuštam nešto od opšte-društvenog značaja.
„Pa, ovo!“ kaže, nabijajući mi na nos da još jedino ja ne znam to što sve druge potresa.
„Šta to?!“ sad već u totalnom zbunu. Samo još fali da izgovori ‘poč’o rat, pi*da t* m*aterina’, pa da pobacam sve iz ruku i još jednom prokunem sebe što još živim ovde.
„Riba namerno zarazila petoricu biznismena sidom! Neka, M.Č. 27 godina, radila u velikoj marketing agenciji“.

Nedostajalo je da još izgovori ‘Jel je znaš?’, ali nije ni morao. To se osetilo u njegovom glasu iako je ostalo da lebdi u vazduhu. Poznajući njegov životni stil, ima ženu, a vara je sa strane, kapiram izvor njegove panike ali ne osećam da baš ja treba da sudelujem u igri detektiva, u koju očigledno pokušava da me uvuče. I?!

Pošto je video da u meni ne nalazi adekvatnog sagovornika, koji dovoljno empatično saoseća sa njegovom histeričnom uznemirenošću, a i ne prepoznaje naznake da bih mogla znati o kome se radi, na brzinu razmeni sa mnom još par reči i ode da zove drugare, koji će ga bolje razumeti. Najpre Đukića, jer, kaže, on voli te mlade devojke (iako je oženjen i otac dvoje dece). Sebe, takođe oženjenog, ipak je bojažljivo eliminisao iz krizne grupacije jer, kako kaže, preferira matorke.

I na osnovu još dva poziva, na istu temu tog dana, shvatih da je zavladala panika među našim poslovnjacima, veća od one u Ulici Brestova. A mene ostaviše zatečenu i pod utiskom večitog pitanja – kada se to oženjeni muškarci sete da su oženjeni i šta to, zapravo, znači. Bez namere da glumim lažnog moralistu i branim društvene vrednosti, koje više očigledno nije moguće ispoštovati, u potpunosti prihvatam stav da danas više nije moguće provesti ceo životni vek samo sa jednom osobom, kao partnerom. Civilizacijski napredak se očigledno dešava brzinom koju svest većine ljudi nije u prilici da isprati. Otuda dolazi do nesklada i nemogućnosti da u jednoj formi ispratimo sve životne pojave u kojima učestvujemo, pa tako i partnerskim odnosima.

Ako je postalo normalno svuda u svetu da promenimo po nekoliko poslova tokom radnog veka, zašto nije društveno prihvatljivo da promenimo i nekoliko bračnih partnera tokom života. Zašto nas društvo i dalje drži u moralnoj zabludi da radimo nešto loše kada želimo da iskoračimo iz učmale kolotečine u koju smo zabrazdili, raziđemo se kao ljudi i nastavimo dalje? Ali je OK da održavamo lažnu formu i pravimo se slepi kod očiju.

Očigledno je mehanizam prihvaćen u primarnoj porodici, iz koje potičemo i čiji smo model prihvatili, suviše jak da se otrgnemo toj lošoj navici. I sve to ne bi bilo toliko loše kada nas ne bi teralo u još veće zlo, vrste – prevara, izdaja, izneverena očekivanja.

Otuda bes koji je ova nesrećna devojka usmerila tamo gde je osećala da je potrebno da bi zadovoljila pravdu. Bolje nije znala. Nažalost, nisu je tome naučili ni društvo ni roditelji. Naučili su je da je sasvim u redu da svoj bes iskali okolo, poput rafalne paljbe, u kojoj strada, po principu kolateralne štete i ko je kriv i ko nije, samo zato što se zatekao u blizini ili nosi njoj prepoznatljivo obeležje. Nažalost, nije svesna da time neće umanjiti svoj bes niti ublažiti patnju već samo potonuti još dublje i povući sa sobom sve za šta se uhvati.

S jedne strane, potpuno mi je jasno da je to što je uradila pravi zločin, koji se ne može opravdati, čak ni činjenicom da joj je neko naneo takav bol kao što je ‘neizlečiva bolest’. S druge strane, mogu u potpunosti da razumem njen bes. Ne opravdavam, ali razumem!

I ne pada mi na pamet čak ni da pomislim da osuđujem! Jer, kako reče Bob Marli, put života je trnovit i lako se možemo spotaći, tako da dok upiremo svojim prstom, neko drugi je već upro svoj prst u nas, osuđujući nas.

Ljubav nije garancija da dvoje ljudi neće povrediti jedno drugo. Ali je sasvim fer i korektno da kada osetimo da to više nije to, izađemo iz odnosa punog laži, koji nas više ne ispunjava i čini zadovoljnim. Fakat je da bi odnos uspeo, treba raditi na njemu, jer se to ne dešava samo od sebe. Takođe je istina da u životu možemo doći do spoznaje da su se naši putevi razmimoišli i da je razlaz neminovan. To se obično dešava kada partneri ne rade na sebi. Ne možemo unaprediti naš odnos, ukoliko podjednako ne radimo na sebi, na razvoju svoje ličnosti i unapređenju i podizanju naše svesti.

Ipak, ljudi često radije varaju i ulaze u riskantne odnose, nego što raskidaju vezu ili brak, jer je svaki raskid neka nova, nepoznata, krizna situacija u kojoj konačan ishod nije izvestan, a većeg straha od suočavanja sa nepoznatim nema. Većina se, nažalost, rukovodi izrekom: ’If you are warm and happy in your pile of shit, keep your mouth shut’. I tako razmišljajući, radije ostaju osuđenici na doživotnu nesreću nego da se osmele da probude i odneguju svoje emotivno biće, zarobljeno u dnu duše, toj istoj ’pile of shit’.
Da ne prevodim, lepše je ovako! Svi znamo o čemu se radi ali ga nećemo nazvati pravim imenom (govno).

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations