Parola – snađi se!

G

de ćeš, pita me Vlada. Idem da odvezem Bebu na rođendan. Kolima? Aha. Ali, istekla ti je registracija…? Znam, ali nedelja je, a i blizu je. Dubravka, znaš li kolika je kazna ako te uhvate…? Ne baksuziraj mi. Uostalom, neće mene.

Neće…? Ama, samo što sam skrenula iz ulice, kad eto ti njega, s palicom. Daje mi znak da stanem. O, ne. O, NE! Mama, što smo stali, pita me Beba. Smiri se sad i samo budi dobra, važi..?

Dobar dan. Dobar dan. Vozačku i saobraćajnu, molim. Jedva je nađoh, u onolikoj tašni. Na kraju mu dadoh ceo neseser, i vozačku, i zdravstvenu i čekovnu, i četku za rumenilo i sve. Biraj, brate, šta ti treba.

Istekla vam je registracija, kreće s peglanjem. Znam. Pre tri dana. I to znam. (U ovakvim situacijama, trebalo bi već debelo da lažem, ali, na moju nesreću – ne umem.) Znate li da je kažnjivo upravljati neregistrovanim vozilom…? Znam. I šta ćemo sad…? E, to ne znam, kažem i pravim tužnu facu. Smiluj se, smiluj se molim te.

Znaš li da još nismo primili platu, a i čekove sam ispucala, pa to je samo dva dana, mislim se, ako sam vozila neregistrovana – nisam ubila nikoga…

Meni nikada nisu pisali kaznu, branim se. Proverite, imate sigurno u bazi. Za sve godine koliko vozim, nemam ni jedan jedini prekršaj, ni pogrešno parkiranje, ni ništa. Uvek pažljivo vozim. Na crveno stanem, na zeleno krenem, prestrojavam se na vreme, ne pretičem, ne obilazim autobuse. Ja sam vam pravi primer dobrog vozača.

Pa ne bih baš rekao, kaže i namešta šapku. Ih, nemojte tako, vidite da imam dete, pazim kako vozim. Dete vam nije vezano, primećuje. Molim? Gospođo, nemojte ništa da me molite. Prekršaj učinjen u prisustvu lica mlađeg od dvanaest godina povlači dupli broj kaznenih poena… Ama, vidite, stvarno nisam znala… Nije dete krivo. Ja moram da pisem zapisnik, kaže kameno lice. Jao, nemojte molim vas, pa samo smo krenuli tu blizu na rođendan, drug iz vrtića… Sačekajte u vozilu – dobijam stroge instrukcije. Ali, samo da vam kažem… Gospođo, sačekajte u vozilu.

Vidim da je đavo odneo šalu. S ovim nema zezanja, nema ali, nema da se dogovorimo, neću nikad više. Sad sam ga ugasila. Sad kad mi napiše kaznu – mogu da se slikam. Zbogom moje nove kožne čizme, toliko sam se nadala. Zbogom, kaputu sa krznenom kragnom, videćemo se sledeće godine. Zbogom, najnoviji puderu s mikropigmentima. Ništa od toga neću kupiti – jer ću sve novce dati na kaznu.
Mama… Nemoj sad, Bebo. Ali mamice… Molim..? Mama, meni se piški. Sačekaj sad, da završimo s ovim. Ali, mama, meni se jako piški…! Baš sad…? Baš sad.

I šta bi na kraju, pita me Gaga i umire od smeha. Šta bi…? Ništa. Napisao mi je zapisnik na tri strane, i to ne da platim na licu mesta, nego će mi stići poziv pa ću morati kod sudije za prekršaje. Zamisli, molim te, da idem kod sudije – ja?! I još sam dobro prošla. Maloj se pripiškilo, šta ću, morala sam da izađem, pa neće valjda u kolima… Kad on krenu da grmi – kaže i za to će da mi piše kaznu. Veli, prekršajem se smatra ako prilikom kontrole vozač i putnici napuste vozilo, a policijski službenik im to nije dozvolio. Au, mislim se, kad si sve pisao, piši i to, šta ću. Pa dobro, teši me Gaga. Za sve ima prvi put. Tolike godine voziš, pravo je čudo da nikad nisi dobila ni jednu kaznu. Mene malo malo pa sačeka čestitka ispod brisača.

Ako ćeš pravo, nije mi zbog para. Nego? Nego što sam bila sigurna da ću uspeti da ga šarmiram. Do sad je palilo – nasmešiš im se malo, složiš tužnu priču – i voziš dalje. Još ti se i izvinjavaju na kraju. Sad bar znam da sam nikakva riba. Nisi. Jesam. Ma, nisi, samo si naletela na pogrešnog tipa. Misliš, a…?

Sutradan, krenem da upalim – neće. Jednom, dvaput – neće. Moje i dalje neregistrovano vozilo, ne daje znake života. Zovem Vladu, očajna. Nemam vremena, Dudo, nema šanse da dođem. Pa šta ću ja…? Ne znam, snađi se nekako, uzmi taksi. Snađi se nekako..?! Kako da se nekako snađem? Ja sam jedna potpuno nesnalažljiva žena u nevolji. Za srce si me ujeo, Vladimire, da znaš.

Dobro, snaći ću se. Ubacim u ler, podignem haubu, sve mislim – staće neko. Jer ako mi sad niko ne stane, onda stvarno i nisam ni za šta. Rođeni muž me eskivira, policajci mi pišu kazne bez pardona – stvarno sam spala na niske grane. Mislim, kod nas se ženstvenost i dalje meri brojem muškaraca koji će ti se naći u sličnim prilikama. Tata, brat od strica, drug iz osnovne i muž se – ne računaju.

– Neće da upali…? – začuh čarobni glas iza sebe.
– Neće.
– Da nisu kablovi…?
– Nemam pojma, ništa se ne razumem u to. Samo je počeo da kašljuca…
– Gubi kontakt. Akumulator, sto posto… Ništa, sad ću da zovnem ortake da te poguramo.
– Stvarno…? Jao, pa vi ste divni…
– I tako, dođoše ortaci, poguraše me – i moja šklopocija upali!

Hvala na pitanju, snašla sam se – poslah Vladi sms. I to sam se snašla sa trojicom. Opa, reče Gaga. Znači nismo još za staro gvožđe…? Nismo, draga. Gde ćeš…? Kako gde ću, upita Gaga. Iz ovih stopa idem da ispraznim akumulator.