Pazi, klizavo!

Šta sam naučio dok sam padao

Do sada sam četiri puta u životu bio na klizanju. Poslednji put pre ovog, četvrtog puta, bio sam pre 13 godina. To sam shvatio kad sam razmišljao gde da stavim mobilni telefon dok se bacakam po ledu. Gde sam ga prošli put stavio? Prošli put kad sam bio, još nije bilo mobilnih! Eto, toliko je prošlo…

Nije bila velika gužva, birao sam termin tako da se slobodnije mogu blamirati. Tridesettrogodišnjak, kabastije građe, dosta siromašan kosom nikako nije simpatičan dok se prosipa po ledu. Nije simpatičan čak i kad ne pada, jer kliže graciozno poput nilskog konja pored kojeg pucaju petarde.

Prethodna tri puta na klizanje sam išao jedino i samo zbog devojaka (tad su to bile devojčice). Sve su tako divne dok su na ledu. Uvek sve znaju savršeno da kližu i imaju sve one pinklice za prefinjen izgled na klizalištu. One dugačke šalove, one mekane „slušalice“ za grejanje ušiju… I uvek možeš da ih navabiš svojim grljenjem ograde i tupavim vapajem za pomoć. Tako je nekad bilo. Danas sam primetio nešto zanimljivo.

Klinke uopšte nisu onako fine i slatke ko onda. Sve su nekako bezveze. Trče po ledu u nekim iskezečenim trenerkama i deru se ko pijačarke. Iste su k’o dečaci. Dečaci su nekako ženskastiji. Svi su kao jako „tvrdi“ i prosti, ali vidi se da je Bekam odavno došao po svoje. Sa Džastinom Biberom u naručju!

Ali su zato moje vršnjakinje i one malo starije ODLIČNE! Izgledaju super i još uvek imaju stila. Pogotovo kad se uporede sa klinkama, naročito zablistaju. Jeste da je većina njih tu da bi učile svoje klince da kližu, ali to ništa ne menja gorenavedeno.

Mlade dame, naučite nešto od malo starije generacije. Ove vaše vršnjakinje sa TV i Jutjuba su očajne učiteljice…