Pegla na kvadrat

Z

naš onu Sanju, što predaje engleski u gimnaziji, Sanja, plava, duga kosa, naše godište…? Znam, pa…? E pa, Sanja se razvela, rekla je Gaga. Stvarno? Šta joj bi? Imali su ok brak, koliko znam. On mi je baš delovao fin. Da je nije prevario? Nije. A ona njega? Nije ni ona njega. Pa, šta je onda…? Ništa. Nije hteo da pegla svoje košulje. Molim…?! Neće da pegla ON, neće da pegla ONA i zbogom diko, razvedoše se.

Dobro, mislim se, šta je sa ovim svetom? Nekad su se razvodili gotovo jedino i isključivo zbog prevare, a danas…? Zbog jedne obične neispeglane košulje? Nećeš da peglaš? Zvaću advokata. Operi taj tanjir ili opet, zovem advokata. Samo ako li još jednom ostaviš te čarape gde im nije mesto, ima da zovem tog advokata…!

U belom svetu, sedam od deset brakova se raspadne zbog svakodnevnih nesuglasica. Istih onih za koje naše bake nisu ni znale. Mislim, jeste li ikada videle svog dedu da pegla? Ja nisam. Nisam ni tatu, ako ćemo pravo. Jednom je nešto probao da ispegla, progoreo rukav, zapalio dasku i još dobio po nosu od mame što se meša tamo gde mu nije mesto. A Sanja, paf – odma kod advokata. Mislim, od kad smo postale toliko osetljive?

Ok mi je ono – razveli se jer je on pio, kockao, švrljao sa strane. Ok mi je i ’’ne volim te i neću više da živim s tobom’’. Ili, neću da živim u zajednici sa tvojim roditeljima, ja odo’ a ti se javi kad budeš našao stan samo za nas dvoje. Ili, neću da radim za troje dok ti sediš kod kuće i gledaš tv. Ali – ostavljam te jer mi se povraća od one gomile opranog veša koji danima nisi ni pogledao – e pa to stvarno nema smisla.

Uostalom, nije li pomalo bezveze uvaliti im peglu? Nije da delim posao na muški i ženski, i ne bih imala ništa protiv da vidim svog muža u kuhinji, za šporetom ili sudoperom, ali ta pegla im, brate, nekako ne stoji. Muškarac koji drži varjaču – to je lep prizor. Muškarac s bebom – još lepši. Ali muškarac i pegla, zajedno, u istom kadru – kvare kompoziciju. To mu dođe isto kao kad bi neka žena morala da menja ulje na kolima, ili da vozi šleper. Ili da cepa drva. Mislim, ne ide i tačka.

Malo smo se razmazile, rekla sam Gagi. Ko…? Pa, mi žene. U poslednje vreme, sve je počelo da nam smeta. Ja prva – svemu nalazim mane. Hoću idealno, a idealnog nema. Ako je skuvao ručak, što nije strpao suđe u mašinu. Ako je i skuvao ručak, i oprao suđe, mogao je vala da mane malo krpom, vidi koliko se prašine nakupilo. Ako je sve to uradio, pa ne bi mu kruna s glave pala da je uključio usisivač. To što ne mora da pegla – ne znači da ću sve drugo ja da radim. Život sa mnom – nije ni malo lak, da znaš. A ni ti nisi bolja.

Mi smo, žene, uspele da sve iskomplikujemo do te mere da ni same više ne znamo šta želimo. Mi delimo, množimo, vadimo koren iz svega, sve bi na kvadrat, na kub, na šesti. Muškarci…? Muškarci su ponekad toliko jednostavni da im prosto zavidim. Kod njih nema više matematike, njihov mozak zna i da uspori. Ustanu ujutro, odu na posao, vrate se, ručaju, odmore i kraj. Čisto sumnjam da moj muž u dva ujutro razmišlja o tome koju farbu za kosu da odabere, ona pepeljasta je dobra, ali posle par pranja vuče na žuto…

Jadni moj muž, mislila sam na putu kući. Obećavam, neću ni pisnuti kad uđem. Ni A neću da kažem, majke mi, ni da gunđam zbog čarapa, ni zbog toga što se izuo na sred sobe, i ako ima dlačica u lavabou, pa šta, brijao se čovek, to su samo male dlačice, neće svet propasti… Svaka mu čast, kad može da me trpi. Ček’ da se javim, zvoni mi mobilni. On je.

‘’Halo, Dudo…jesi krenula? Jesi. E, super, svrati u onu radnjicu na ćošku, kupi nešto da narežemo, dolazi nam Pera… Koji Pera? Kako koji Pera? Znaš Peru. Moj ortak Pera. Pera advokat. E, baš taj…’’