Pogrešan broj

Umesto da je birala iz mora slobodnih, mladih, zgodnih, pametnih muškaraca, Nina je našla kolegu s posla. Da stvar bude gora, oženjenog. Oca dvoje maloletne dece. „Bruka“, rekla sam joj. „Bruka jedna! Zar te ničemu nisam naučila za sve ove godine? Nikad oženjenog, nikad nečijeg tatu, nikad kolegu s posla… A ti si uspela sve to da nađeš all inclusive! Znaš šta, ne da si odabrala, k’o Stivi Vonder!“

Nakon što je sakupila snage da nam se poveri, i pretrpi naše coktanje, odmahivanje glavom i sleganje ramenima, priznala je da joj treba savet. „Šta ste me odma’ napale, kokoške jedne? Kao da je meni lako“, šmrcnula je. „Zamislite da ste na mom mestu? On je fenomenalan, fantastičan, naj naj, da ga vidite smrzle biste se na mestu, to je mali bog, kad vam kažem… Kad taj uđe u kancelariju, sve popadamo. Crn, visok, zgodan, markantan, kad progovori, ostaješ bez teksta, noge klecaju, pada mi sistem, zaboravim šta sam radila, gde sam stala, koji je dan… Nisam valjda ja kriva što ga je neka pre mene smotala…? I da zlo bude veće, slažemo se od prvog dana. Imamo neku zajedničku priču i isti smisao za humor, komunikacija među nama je bez premca…“

„A kada ste počeli da komunicirate, u krevetu?“, prekide je Gaga, na šta je ja samo ošinuh pogledom. Ne mora baš sve da se pita. Ionako bi nam za minut sve sama ispričala. „Počeli smo da komuniciramo one noći kada je firma slavila godišnjicu, ne znam ni ja čega. Sećaš se, ono veče kada sam bila sva njanjava i nije mi se išlo, a onda sam srela njega… i jedna čaša, druga, treća, završismo kod mene“, reče Nina i zastade. Nijedna od nas nije progovorila, mislile smo da se radi o dramskoj pauzi i da će svakog časa nastaviti da priča. Ali Nina je ćutala, dok je nad našim glavama lebdelo milion malih znakova pitanja. „Iiiii“, ote se Caci, „došli ste kod tebe… i šta je bilo onda?“ Ovoga puta, moj prezriv pogled je izostao. Bila sam isuviše radoznala da čujem nastavak priče, da je ona nije pitala, ja bih podigla dva prsta. „Ljubili smo se u taksiju, onako, baš filmski, mislim da je taksisti pao mrak na oči kad nas je snimio u retrovizoru…

Kada smo se Vlada i ja poslednji put ljubili u taksiju, pomislila sam. Nemam pojma, valjda kad smo se vraćali s mora, one godine kad smo se upoznali. Posle smo kupili kola, ali ne sećam se da smo se nešto rasturali od poljubaca. „Nikad nisam doživela takav seks“, nastavi Nina. Uvek se prenem kad neko spomene seks. „Znate, uvek sam ja bila ta koja postavlja granice, ovo može, ovo ne može… Ali, s njim, ma može sve, i može kako god, samo da može.“ Nina, pomislih, zar Nina, sva od skrupula i principa, pa da se tako otkači, eeeee… „Hihihi“, kikoće se Gaga, „znala sam ja da ćeš kad-tad i ti leći na rudu“.

„A žena?“, pita Caca. „Šta njegova žena kaže na to?“ „Ništa“, nervozno će Nina. „Njegova žena i ne zna. Nema pojma, blage veze.“ „Naravno da ne zna“, dodajem. „Žena uvek poslednja sazna.“ „Kaže da mu je stalo do nje“, priznaje Nina. „I da je voli, i nju i decu. Ali ja ne mogu da mu odam priznanje zato što je iskren. Lepše bi bilo da me je bar malo lagao. Ali kako, kad čitava firma zna da ima ženu… Rekao mi je da mu je stalo do mene“, nastavi Nina svoj, ničim izazvan, monolog. Gaga me krišom pogleda i prevrnu očima, kao da je htela da kaže „sad ide poznati deo“… „Ne znam šta vidi na njoj“, kaže Nina. „Mala je, debela i ima para.“ „Mislim da je to što je mala od odlučujućeg značaja“, šapnuh Gagi, da niko ne čuje. Mislim, nema tu šta da se priča. Sve je poznato. Loše karte. Što pre skapira da je druga, bolje po nju. Ne zna šta vidi na njoj? Ma nemoj… Na njoj vidi sve. Ceo svoj život, uspone, padove, dvoje dece, stan na kredit, veš-mašinu s novim kuglagerima, nedeljne ručkove kod njenih, knedlice koje se praćakaju u supi, roditeljske sastanke, roštiljanje s prijateljima, sigurnost, uhodanost… Ona je soba u kojoj se snalazi i u mraku. Po tebi još mora mnogo da pipa i istražuje.

„Juče mi je došlo da joj odem na vrata, da joj sve kažem, onako… po spisku“, reče Nina. „Zašto?“, upita Caca. „Ona nije ništa kriva.“ „Kriva, ne kriva, nije me briga, ali ja ne mogu više ovako. Sto puta sam rekla sebi: Nina, glupačo, šta ti sve ovo u životu treba, nije te majka vaspitala da nekom budeš druga, u stanju si da imaš koga hoćeš, pun svet momaka, da te vole i paze, a ti našla bilmeza s posla, i to oženjenog? A onda pomislim – možda je i ostavi radi mene. Jednog dana…“ „Kako da ne“, ukliza Gaga. „Sigurno. Samo će doći jedno veče s posla, spakovati svoje stvari i otići u legendu. A onda ćete živeti srećno do kraja života… Ahaaa, kad bismo se lagali. Poznaješ li ijednog muškarca koji je ostavio svoju ženu? Oni to jednostavno ne rade. Njima je dobro i kad sede na dve stolice. Ne žale se, jedna ga pegla, druga ga gužva i sve dok niko ne sumnja, dobro je. Takve se priče završavaju tek kad jednoj od njih dve pukne film“. „Rekao mi je…“, nastavi Nina, ne obazirući se na Gagine savete, „rekao mi je da nikada nije imao bolju vezu. Da nikada nije imao nekog ko ga je tako dobro kapirao. Svaki put, kad se vidimo, mi pričamo… satima pričamo… kaže da s njom to ne biva… da već danima ne govore… I ja znam, kad ga vidim, da ćemo na kraju, bez obzira na sve, opet završiti u krevetu.“ Znam kako ti je, pomislih. Okreni, obrni, i ja s mojim, kad god završim u krevetu, siti se ispričamo.

„Šta da radim?“, upita Nina. „Raščisti to kako znaš i umeš“, reče Gaga. „Kako uopšte možeš sebi da dopustiš tako nešto, da budeš nečija zamena, druga violina? Brak mu je u krizi pa čovek rešio malo da se osveži… Šta mu ti dođeš, kao nekakav prirodni aditiv za produženu svežinu? Ma daj, nemoj neko da te čuje, da se sramotiš… Koliko njih u firmi zna za vas? Dvoje, troje, petoro…?“ „Samo Mira iz kadrovske“, reče Nina. „Samo Mira? Samo?! E, pa, ta ima i u radnu knjižicu da ti upiše da si se valjala sa šefom. Ta može više da izdrži pod vodom nego u svojoj kancelariji. Do sada sigurno cela firma bruji… E moja Nina, imaš tako lepu glavicu, ali ti ni za šta ne služi…“ „Ma sve je to meni jasno“, reče Nina. „Znam ja da on nije vredan, ali kao da sam postala ovisna o njemu… Ljubomorna sam na nju, kad znam da je s njom i da mi se ne javlja, vikendom, kad mi ne odgovori na poruku ili kad se pravi da sam ‘pogrešan broj’… Jednog trenutka se zaklinjem da ću prekinuti, a onda pomislim ‘ma šta sad, nek traje dok traje’…“
Eh, sad, šta je, tu je, vreme će pokazati…

„Jadna Nina“, kažem Gagi dok se cucamo niz ulicu. „Da uzmemo taksi?“, pita Gaga. „Neću, nemam para, a i bolje da prošetamo.“ „Baš bedak, je l’ da?“ „Baš“, potvrđujem dok pokušavam da napipam mobilni telefon negde na dnu torbe. „Sreća moja pa mi je muž ajtijevac i sve su im muški u firmi. Moram da mu se javim, da vidim je li pokupio Bebu od mojih…“ „Tiklk“, kaže mobilni. „Halo, Vlado…? Krči mi nešto, ništa te ne čujem…“ „Ja sam…“ Halo?… Vlada mi treba.“ „Molim?“ „Kšššššš, ne čujem. Vlada nije tu“, kaže ženski glas. „Kako, molim?“ „Tiklk… tiklk…“ „Pogrešan broj? Ništa ja u to ne verujem, odakle njemu pogrešan broj? Daj vamo taksi, platiću karticom!“

Poznaješ li ijednog muškarca koji je ostavio svoju ženu? Oni to retko rade. Ne žale se, jedna ga pegla, druga ga gužva i sve dok niko ne sumnja, dobro je.

Ilustracija: Dreamstime

Ukoliko vas zanima šta se dalje dešavalo, pišite Dudi:    [email protected]