Polomiću čaše od kristala…

Foto: Mladen Sekulić

Nije mogla imati više od dvadesetdve. Sitna. Mršava. Izašla je na ulicu. Tresnula vratima toliko da sam pomislila da će se sasuti. Galamila je. Psovala. Mahala nekuda naviše, prema prozoru. Dozivala ga. Izađi ako si frajer, rekla je. Ajde da te vidim ako smeš…! Pominjala dotičnom familiju i sve redom. Šutirala automobil. Njegov, valjda. Iskrivila brisače. Retrovizoru nije mogla ništa. Strana proizvodnja. Onda su s prozora krenula da lete pisma, ešarpe i plišane mede. Skupljala je jedno po jedno. Plakala u pauzama između dve psovke, sočne, nimalo ženstvene. Kravo glupa, doviknuo je Frajer odozgo. Baš lepo, pomislila sam. Do juče si živeo s tom istom kravom. Stanari višespratnice i desetak slučajnih prolaznika, među njima i ja – postali smo svedoci jednog ružnog raskida. I baš mi je bilo nekako – pih.

Raskidi nekada govore o ljudima više nego same njihove veze. Lako je biti dobar u ljubavi. Lako je biti fin kad je sve ok. A šta kad stvari krenu nizbrdo, kad od svega ostane samo jedno hladno zdravo, kad nam onaj kog smo do juče voleli najviše – postane stranac? Da li se, sve do jedne, pretvaramo u histerične, destruktivne ludače, bez trunke dostojanstva i ponosa? Da li se poslednja koja je otišla dignute glave – prezivala Bekol, Hepbern ili tako nešto..? I ima li danas uopšte onih ’’ona-plače-on-je-nežno-ljubi’’ rastanaka…? Umemo li se uopšte rastati kao ljudi ili sve i jedna veza mora da se završi gladijatorskom borbom na život i smrt…?

Teško je rastati se. Preboleti nekoga koga smo nekad voleli još teže. Sve i da nije bilo ni tako ozbiljno, ni tako dugo, ljudi se vežu, navike stiču. A onda – kraj priče. Biće da mu je nekada ipak bila draga. Mislim, morala je biti, inače nikada ne bi bio s njom. Veza je očigledno bila prilična. Onolika količina plišanih medveda ne naseljava nepoznatu teritoriju tek tako, preko noći. Bili su potrebni meseci, možda i godine za tu plišanu koloniju. I pisma… neko je morao da ih piše. Neko nekome. A pisma se ne pišu kad su ljudi skupa. Dakle, ona ga je ispraćala. Ili on nju. Ali neko se nekom tu i vraćao. Neko je spavao u nečijem krevetu. Neko je jeo iz nečije činije. I kao u priči o Zlatokosoj i tri medveda – neko je nekog tu voleo. I neko nekog još uvek voli. Nije trebalo da mu lomi brisače.

Mogla je drugačije. Mogla je da ga izbriše s liste prijatelja na Fejsu, da ukloni njegov broj s mobilnog, pozive divertuje na centralu lokalne ludnice, da se otarasi njegovih mejlova i mejl adresa, da prestane da prati njegove objave na Tviteru. Mogla je da računa na najbolju drugaricu, na mamu, tatu, sestru, tetke. Mogla je da nađe nov hobi, zanima se nečim, posveti pažnju napuštenim psima, volontira u call centru. Manje bi mislila o njemu, bila bi korisnija i ne bi provodila svaki budni trenutak misleći šta je i koga izgubila.

’’Jadna ja’’ epizode nikome nisu dobra donele. Petnaest minuta dnevno je ok, sve preko toga vodi u problem. Nina je za jednim svojim bivšim tugovala tako što je svakog dana plakala po pola sata. Krene tamo negde pre drugog dnevnika da plače i ne staje sve do prognoze vremena. Zbog drugog je otputovala, u tropske predele, odmah nakon raskida. Taj beg sa mesta zločina koštao nas je živaca, jer dok smo mi obijali pragove bolnica, kafana i pogrebnih preduzeća u potrazi za njom, ona je hvatala prvi let za Sejšele preko Beča ili Frankfurta, ne znam više.

Elem, i ova mala je mogla da otputuje. Ili da promeni frizuru, boju kose, garderobu. Nije morala da mu lomi brisače. Nikako nije smela da mu lomi brisače. Zaboraviće onu noć kad ga je mokra kao miš do pola dva čekala na stanici. Zaboraviće s koliko se pažnje spremala za taj prvi izlazak. Zaboraviće kako se zvao film koji su gledali u bioskopu one noći kada je prespavala kod njega prvi put. Neće se sećati ni kako joj je dobro stajala ona njegova svetloplava košulja ujutro. I kako se nije odvajala od njega kad je ležao u gipsu tri nedelje. Zaboraviće sve što je ikada bilo lepo i vredno, jer će pamtiti samo smrdljive brisače.

Vlada ulazi sav zadihan. Šta je zaboga…? Ne može da dođe do vazduha. Domaći film…? Dve reči…? Šta je, govori? Šta se desilo…?! Srce…? Mlatara rukama levo desno. Ne kapiram. Bri…sači, kaže. Brisači – šta s njima…? Ništa. Polomili mi brisače. Ko…? Nemam pojma.
Imam ja, kažem. Kako ti se zvaše ona bivša….?

Pišite Dudi na [email protected].