Promeni priču. Počni ponovo!

Koliko dobrog možete da podnesete? Možda nas u problemima drži samo naš strah od promena ili – da li su promene uopšte moguće?

Možete li da zamislite Srbiju kao zemlju u kojoj ne možete ni na šta da se požalite? Sve funkcioniše, svi rade poslove koje vole, produktivni su, kreativni, uređena država, uređeni parkovi, uređen pravni sistem, policija ima seksi uniforme a nema ni kriminala nego – eto tu su da pomognu građanima, starim, nemoćnim i majkama s decom. Kakav program želite u školama, jer su svi Waldorf i Montesori i podstiču kreativnost kod dece ne bi li postali dobri i zadovoljni ljudi kad odrastu? Kakav je televizijski program? Primećujem na društvenim mrežama uglavnom se žale na to. Znam smešno je, ali priključite mi se u ovom eksperimentu… Kakav bi vaš život bio? Šta biste radili? Gde biste živeli? S kim? Kako biste izgledali, kako biste se osećali… Uđite u tu sliku. Kako se osećate tu gde je sve dobro i gde je sve onako kako vi želite? Zapamtite taj osećaj.

Ovde ćete vrlo često videti u čemu je problem. Ako možete da vidite, osetite i čujete tu zamišljenu situaciju – ona je realna. No ako se stalno fokusirate na ono što je trenutna realnost koja vam ne odgovara, teško da ćete iz nje izaći. Energija ide kuda ide vaša pažnja. Dosadna sam ponekad sama sebi s ovim, ali ponavljanje je majka učenja. Jednom ćemo naučiti. Naravno da možemo primetiti šta nije dobro i kritikovati, no to odnosi mnogo energije koju bi valjalo pametno iskoristiti. Ako ti se nešto ne sviđa – promeni. Svako od nas ima tu moć.

Moja dobra prijateljica je u fazi da još uvek priča o svom bivšem mužu najgore… kako ju je povredio, ostavio je s detetom, ne brine o detetu, stipsa je, mamin sin i sve u tom fazonu. I to jeste tako, ali proći će ona i tu fazu kad će se osvestiti da ne može više da priča istu priču. I da može slobodno da je promeni. Tad će zapravo njen novi život i početi.

Jednoj umetnici nije se sviđalo što je kućica za decu u parku pretvorena u đubrište i u dom nekog homelessa. Uzela je farbe i metle, počistila je i ofarbala, sama o svom trošku, a potom su se pridružili i stanari zgrade s donacijama. Čovek koji je tu živeo postao je čuvar parka. Deca su oduševljena. Opština se nije oglašavala. But, who cares? Zato su ovom svetu potrebni umetnici i zato će ga lepota spasti. Prvo, nama ne treba ničija dozvola, ionako autoritete preziremo u najlepšem smislu. Da nije tako, radili bismo u banci (uz dužno poštovanje svih koji rade u njima). I već znamo da kreativnost nije pitanje novca. Mi ne pitamo koliko, nego gde, kad i zašto. Kao umetnik, želiš da tvoj rad bude viđen i doživljen – to je mnogo veća nagrada. Novac se podrazumeva, ne izbegava.

Ali isto tako, rasipništvo je stvar nekulture. Pričaju mi prijatelji iz fashion sveta da skupocene brendove kupuju još samo Rusi i Kinezi, srećom njih ima dovoljno, a u drugom delu sveta – novi bogataši izgledaju kao dečaci s Akademije dramskih i likovnih umetnosti, kao pravi umetnici. Jednostavna odeća, neupadljivi ali upečatljivi i autentični. To je sada veća vrednost nego automobili, satovi i skupa odela. Free spirit koji ima novca kako bi mogao slobodno da raspolaže svojim vremenom. I energijom. Ljudi su istinski zainteresovani da učine svet boljim mestom, to nam je ukodirano. Bez toga, nismo ljudi nego lobotomisana i hipnotisana gomila mesa na rasprodaji.

”Mene zovu ’najsiromašniji predsednik’, ali ja se ne osećam siromašno. Siromašni su oni koji rade samo zato da bi mogli da podržavaju svoj luksuzni stil života i neprestano žele još i još”, kaže urugvajski predsednik Jose Mujica koji živi na poluraspadnutom ranču van grada, ne u rezidenciji što mu pripada, i veći deo svoje plate daje u dobrotvorne svrhe. ”To je pitanje slobode. Ako nemate mnogo imovine, ne morate čitavog života da radite da biste je zadržali, prema tome – imate više vremena za sebe”, kaže on. ”Možda delujem kao ekscentrični starac… Ali to je slobodan izbor!”

Mnogi lideri današnjice veruju da je promena moguća kroz preterani konzumerizam, a svi istinski bogati ljudi reći će vam da imaju samo ono u čemu uživaju. A najviše onda kad sebi dozvole da budu van matriksa, off the grid. I postoji čitav pokret – ljudi koji su prestali stalno da jure i žure, da brinu, troše i zarađuju nesvesni kako im ono najdragocenije nedostaje, a da to novi ajfon, bez ozbira koliko divan bio – neće nadoknaditi. Umesto toga, izaberu život van gradova, u prirodi, more frugal, sami gaje i spremaju svoju hranu, i zimnicu bogami. Ekološki i spiritualno su svesni šta znači sustainable living, ne prave toliko đubreta, ne ostavljaju plastiku i otpatke za sobom. Ne rade drugima ono što ne bi želeli njima neko da radi. I uživaju u tome da hodaju bosi po travi.

Kad pogledate iz druge perspektive, zar ne mislite da je ova zemlja zapravo vrlo bogata? Ljudi više vole da pričaju o svom problemima nadugačko i naširoko, again and again, otvarajući svoje rane i sipajući so na njih, nego što zaista žele da ih reše. Pogledajte iz druge perspektive. Stop talking about your problems. It is what it is. Change your story. Videćete kako vam se menja energetsko stanje, a stanje je ono što nam je potrebno za promene u realnosti. Onda ste entuzijastični, motivisani i spremni za akciju. Onda pošaljete mejl posle ponoći – kako mogu da vam pomognem?
Ne treba niko da vam daje dozvolu. Vi je dajte sami sebi. Uzmite to pravo.

Počnite ponovo!

Budite u toku na www.zanapoliakov.com!