Beograd kao da vapi da mu se vrati duša, da sačuva autentičnost koja zove iz dubine pojedinca

Irena Jovanović, TV lice

Dogovorile smo se da izblejimo kad god možemo. Meni je to korišćenje žargona nekako egzotično do nivoa teenage. Dozvoljene novotarije, slutnja
da će se dogoditi i tako uz igru reči i malo slobodnog vremena, sklopismo pakt. Trebalo je pored spiska za nabavku koji smo kao ikonu zaštitnicu uvek vukle u torbi, napraviti makar nasumičan spisak pojava i događanja koje
zrelo mogu zadovoljiti potrebu ili makar odluku za blejanjem.

Postoje, kako bi Englezi rekli, ‘certain age’, godine u kojima se stvari drastičnije
pomeraju jer smo ih daleko svesniji, kada dramaturgiju nosi zrelost, a na
proveri su svi oni ispiti odrastanja na kojima, katkad šablonizirano,
moramo da se dokazujemo. U tim tzv. posebnim godinama više ne idemo u
neizvesnost, verovatnije je da biramo znajući makar tačno kuda nas to vodi.
Životni oksimoron.

Kad je o materiji promena u ‘izvesnim godinama’ reč, na portalima o lifestajlu zakačiće vam termin ‘kriza’ za svaku potrebu da se oduprete etabliranom sistemu u koji su vas ukalupili. ‘Certain age’ jesu godine u kojima suočavanje dodiruje čak i banalnosti. Pa, nismo li u mladosti jurili za idejama i suštinom, na redu su čari svakodnevice. Nikada mi nije bilo zanimljivo da drobim i prekrajam na hiljade razgovorljivih trenutaka trošeći ih na nekakve ženskaste storije o hrani, tilu, krejonima, zavesama, slaganju boja i taktikama zavođenja. Činilo mi se da sam osvojila slobodu ne zanimajući se za šablone po kojima taj svet muško ženskih preimućstava funkcioniše.

Bilo mi je dovoljno da trajem punokrvno u svemu što mi se događalo. Usporavala su me ta i takva zastajkivanja sa planom da se osmisli svaki detalj koji ćemo gledati, trošiti… voleti. Moralo je da se događa, da me pomera iz dubine bića, da uznemirava sasvim pristojno čula kako bi moglo da se računa, da me vodi. Kritična masa.

Ponovo se ispreda priča o gradskim devojkama i gradskim šmekerima. Beograd kao da vapi da mu se vrati duša, da kraj svega kosmpolitskog sačuva onaj lokalni deo, autentičnost koja zove iz dubine pojedinca.