Pred naletom naših potreba drugi se skrivaju, beže daleko u sebe…

Irena Jovanović, TV lice

Skoči iz kreveta. Brzo se osvrnu na prošlu noć. Znati da je nešto kako jeste ne znači poznavati osećaj koji to stvara. Ljudi su ludi za onim oko čega su drugi strastveni. Muzika je kad odabereš prave dirke, kada deliš sve, ne samo lepo. Ili samo to, a sve drugo ne vidiš. Tako je svakoga dana. U matrici našeg ponašanja proizišlog iz navika, možemo više od onoga što uradimo ili osetimo.
Osećanja su na površini, emocije ostaju unutra. Pletu nas od nas samih. One nas utemeljuju da i kad se, lenji, pokrenemo idemo tamo kuda treba.

Muzika je svuda okolo i kad nam grčenje pred teretom obaveza i odluka onemogući da je čujemo. Nečiji su glasovi muzika za naše uši, ali su daleko, nikada ne pođemo ka njima. I dodiri su tako glasni, kao zvuk najlepšeg ukusa u ustima. Život nam je u čulima, a mi, začas, zadovoljimo potrebe. Pred naletom naših potreba drugi se skrivaju, beže daleko u sebe… U pogledima se vidi radoznalost, koju bi neko mogao da otelotvori svojim postupcima.

Video ju je kao snažnu i raskošnu u ljubavi i životu. U krupnom automobilu, sa gustom kosom i nekim gedžetima što vrište glasnije od motora. Njenu lepotu je materijalizovao uspehom, a onda ju je, mnogo godina posle, sreo. Jednako lepu, obećavajuću, sa puno svega i premalo nečega, kompletna i nedovršena kao malo drvo u stakleniku što se nije razvilo, a privlaci vas nadom da ga možete imati. Da se hoće, brzo, razgranati.

Jednostavni su naši odnosi, lako se objasne i prepoznaju! Komplikovana su naša uverenja i očekivanja što nam ne daju da i kad o nečemu istinu znamo, da joj ukus i snagu osetimo. Pa, iako je kraj. Ili ako nije.
Šta li je?
Izabrali su ga, ispostavilo se da nije. Još jednom i sve češće, šta li je?