Život se menja hrabrim potezima, ali i hrabrost ulazi u naviku, na mala vrata

Irena Jovanović, TV lice

Gledala sam danas kako je rušiti teško. Naoko zabavno. Tamo se, sa Mostara, duž Kneza Miloša ulice, proteglo rušilište. Već su se jednom na tom potezu oprobali avijatičari Milosrdnog anđela. Je li život u razumevanju ironije? I za to se traži dar od Boga. Valjda. Zapitah se ima li i rušenje smisla. Da li su sve one metafore koje veličaju gradnju nekako jednostrano postavljene. Morala se Kula Vavilona srušiti!

Treba li u ljudskom životu sem ulagati, graditi, čistiti, nekada pristupiti rušenju. Graditi ima smisla, dakako. Razvija se preko truda do oblika i ispunjenja da završetkom nešto počinje. Šta počinje rušenjem? Divljenje, recimo. Da smo imali hrabrosti.

Da smo znali kada je dosta. Da se ne može uvek umaći, potražiti novi teren, novo gradilište. Ostati tu, kraj svog uviđanja da se nije postiglo ono što je bio cilj. Nakrivo je nasađeno, kažu ljudi. Od temelja loše postavljeno. Ko se od nas usuđuje da ruši, ako već ima potkrovlje i rogove… Život se menja hrabrim potezima, ali i hrabrost ulazi u naviku, na mala vrata.

Rekla mi je pre par dana, jedna od mojih najzvučnijih prijateljica da će u slučaju masovnog otpuštanja, otići i nogom otvorivši vrata, reći šta misli o tome. I to onima koji odlučuju. Nije na spisku, to znam, zna i ona, ali tvrdi da joj je važno za zdravlje, za budućnost, da kaže. Da poruši lažni sistem u kojem je opstala kao najslabija karika, najjačih igrača. Njima baš i planira da pokvari dan. Zarad pravde. Bože dragi!

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje