Samo bez obaveze

Foto: Mladen Sekulić

Četvrtak. Pola devet uveče. Zvoni fiksni. Beba se javlja. Dobro veče… Jeste… Mama je kod kuće… Dubravka… Mamaaaa…! Mama, neka teta te traži. Koja teta…? Ne znam, neka.

Imam frku od poziva nepoznatih ljudi. Otkako znam za sebe – nepoznat glas s druge strane žice ne sluti na dobro. Jedan takav poziv primila sam pre par godina kad mi je komšija iz susednog ulaza javio da je ogromna ledenica s krova pala pravo na moj auto. Drugi put su zvali iz nekakvog stranačkog odbora. Treći put kad je mami pozlilo… I tako – poučena iskustvom, blago se izbezumim svaki put kada mi NN lice uputi poziv u devet uveče.

Halo…? – rekoh sa zebnjom. Dobar dan, Dubravka – reče srdačan ženski glas. Da li imate minut vremena…? Ma, mislim se, imam minut, imam i dva – samo mi reci ko si. Glas ne poznam. Do sad bih se već setila. Dozvolite mi da se predstavim. Moje ime je Nada iz agencije – ne zapamtih kako se zove. Moja firma je nova na tržištu i bavimo se uvozom aparata… (E, kako reče ’’uvozom’’ , tako me nešto štrecnu. Znala sam da neće da valja. Ko je još u ova doba – srdačan, eto ’’onako’’?!) Samo trenutak – krenuh da zaustim, ali Nada se nije dala omesti’’… u borbi protiv alergena, i mogla bih da vam pričam ovako do sutra, ali (snižava ton), da budem iskrena, nova sam u firmi i meni je moj gazda rekao da mi od ovoga zavisi posao.

Kako, molim…? Od čega…? ’’Pa znate, od toga koliko prezentacija dogovorim. Mislim, mi imamo kolege na terenu koji bi došli do Vas u tren oka, samo ako biste želeli da odvojite malo vašeg dragocenog vremena i pogledate naše aparate, potpuno besplatno i bez ikakve obaveze.. Znate, danas je alergena toliko, da je pravo čudo da uopšte dišemo… Pa ako biste bili ljubazni da mi učinite uslugu… ja bih vam bila zaista zahvalna. ’’

Uhvatih se kako dišem duboko. Otkako nas je poslednji u nizu prodavac peglao do jedanaest uveče, kada zamalo da ga odrobijam jer više nisam znala kako da mu objasnim da NEMAM hiljadučetiristopedeset evra za tu njegovu spravicu, čak ni kad nam je ponudio na tri, zatim i četiri, ok, sedamdesetčetiri rate, i da mi ni pod razno NE TREBA njegov čudesni aparat i da mi se skloni s očiju jer ću izbaciti i njega i njegov ’’poslednji krik tehnike’’ – počinje da mi biva loše kada mi u jednoj rečenici serviraju i prezentaciju, i dragoceno vreme i to besplatno i bez ikakve obaveze.

Dušo draga, pomislila sam, ne radi se to tako. Ne moraš da napadaš. Ne moraš baš toliko da se trudiš da zvučiš kao ona veverica iz crtanog filma. Ne znam u kakvom si tripu, ali ta priča koju mi plasiraš – iritira. Ide na nerve. Zato što je fejk. Lažnjak. Jer danas više ništa nije za Dž. I ništa nije bez obaveze.

Gospođo Dubravka, zaista biste mi učinili uslugu… – nije prestajala. Gospođo Nado… – zaustih. ’’… Jer znate, s teškom mukom sam dobila ovaj posao i … ’’Gospođo Nado… ’’… i ako postoji nešto na šta ste alergični, kućne grinje, prašina, buđ… ’’Zapravo, postoji nešto na šta sam jako alergična… Kažite gospođo Dubravka….? Jako sam alergična na zvanje radnim danom u devet uveče. I JAKO sam alergična kad me zovu Gospođo. I jako sam alergična na prodavce magle… I jako… ’’

Uzdah s druge strane. Težak, iz duše. Jasno mi je… – reče. I oprostite… pomislila sam… ništa…izvinite što sam zvala… ali moram. Ovo moram reče nekako tiho, najtiše. Baš moraš…? – upitah. Moram, ponovi.

Možda stvarno mora…? Jer da ne mora – sigurno ne bi TO radila. Možda ima zeznutog gazdu koji joj štopa svaki minut. I muža koji ne radi. I staru nadrndanu svekrvu. I dete koje uveliko spava kad ona stigne kući. Ko zna iz kakve priče Nada dolazi? Koliko prevoza menja do kuće? Kakve cipele nosi? Zastaje li kraj izloga? Ima li želje? Čemu se nada…? O čemu razmišlja dok bifla jedan te isti tekst..? Ko zna koliko je snage potrebno da se zvuči onako srdačno, kad ništa oko tebe nije onako kako bi trebalo da bude? Kad srdačnog nema ni na vidiku? I koja sam ja po redu koja će je odbiti danas…? A šta ako joj od ovog jednog poziva stvarno zavisi…? Pih. Znala sam da nisam karakter.

Nado…? Molim…? Zapravo sam strašno alergična na prašinu. Stvarno…? – skoči Nada. Skoro da sam mogla da osetim osmeh s druge strane. I na polen sam alergična. I na grinje. Na mačke. Kikiriki i plodove mora. Jednom me ujela osa, sva sam bila natekla – biće da mi i to smeta.

Lažem kao pas. Kao dva psa. Divim se sama sebi. Nema veze. Molim vas, pošaljite kolegu demonstratora. Neka demonstrira. Preživećemo. Odvojićemo taj sat našeg dragocenog vremena. Nećemo propasti zbog te jedne prezentacije. Ali, Nado… Slušajte me – ja jesam žena modernih shvatanja, ali – nemam vremena. I nemam novaca. Zato mi obećajte, ozbiljno mi obećajte – to je samo jedno veče i ništa više i ništa dalje od toga. Otići će iz našeg stana i posle toga se nećemo sećati ničega. Ni on, ni ja. Neće me zvati ni proganjati. Niko nikada neće saznati. Neće se hvaliti okolo. Neću morati da ga preporučujem prijateljima. Pravićemo se da se nikada nije ni desilo. Bez obaveza, razumete me. Samo bez obaveza.

Pišite Dudi na [email protected]!