Samo srećni ljudi mogu da budu tolerantni!

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Kako da počnem priču o toleranciji, živeći u zemlji gde su neznanje i predrasude sluge propagande i u kojoj tolerancija ne postoji ni u jednom segmentu društvenog života?!

Čak ni ličnom jer smo skoro svi vaspitani tako da prema sebi budemo previše kritični, dajući sebi premalo slobode, širine i tolerancije da bez bojazni i preteranog samoispitivanja ulazimo u nove poduhvate i rizike, koji nam mogu pomoći da brže odrastemo, sazrimo i ostvarimo se.

Naučiti nas novim stvarima, inspirisati našu kreativnost, motivisati i stimulisati na dalji razvoj našeg životnog puta i uticati na odabire koje ćemo praviti u životu.

Sasvim neosetno, prihvatili smo da nemamo pravo na greške, lutanja i traženja, što su, u suštini, neizbežni, prirodni i normalni činioci života. Jer onaj ko greši, on je loš, treba ga kazniti.

Istupanjem iz koloseka, a podsvesnom željom za improvizacijom i istraživanjem, izdvaja se iz grupe, biva obeležen i izopšten.

Kad u tebe jednom upru prst, budeš žigosan svojom greškom, teško da ćeš taj beleg lako skinuti sa svoje kože. Naročito u mediokritetskoj, malograđanskoj, srpskoj sredini, uspavane savesti, učmaloj od greha.

A greška često, uopšte, i ne mora da bude greška već samo različitost koju većina ne može da prihvati kao takvu. Ne zato što ne spoznaje različitost, već iz nemogućnosti da se odupre strahu od odbacivanja od strane većine, istakne na vetrometini, kao crna ovca u stadu.

Nije lako biti drugačiji, istinit i svoj ali je najveća greška koju možeš napraviti u životu da živiš u konstantnom strahu da ćeš pogrešiti i biti odbačen od većine. Stoga nikada nećeš ni uspeti da dosegneš svoje snove i ostvariš se u potpunosti.

Ali i obične, ljudske greške, sasvim su u redu. Nema čoveka da živi, a da ne greši.’’Koji je među vama bez greha, neka prvi baci kamen…’’

Prihvatiti svoje i tuđe greške i biti tolerantan, širokogrud i blagonaklon, najpre prema sebi i svojim bližnjima, a potom i prema svim drugim ljudima na ovom svetu, jedno je od osnovnih ljudskih načela. A kad bez osude, s milošću i bezuslovnom ljubavlju, uspemo da prihvatimo sebe onakvima kakvi istinski jesmo, bićemo u stanju da prihvatimo i druge. Kakvi god da jesu, u svojoj, punoj, autentičnoj, šarolikoj različitosti, posebnosti i lepoti.

Različite rasne, socijalne, seksualne, kulturne, obrazovne, verske, političke i bilo koje druge vrste pripadnosti. Bez osude, nasilja i ugrožavanja. Već svesno i otvorenog uma, s poštovanjem i dubokim, iskrenim uvažavanjem, prihvatajući tuđe mišljenje, opredeljenje, način života i izražavanja. Naš zadatak je da znanjem suočimo neznanje, tolerancijom zatucanost, a zatvorenost ispruženom rukom velikodušnosti.

Naš nivo tolerancije pokazuje koliko smo spremni da se otvorimo za bliski kontakt, što bi značilo da smo naučili da prevaziđemo bilo koju vrstu negativnih emocija, neprijatnosti, besa, zlobe, kao i pozitivnih osećanja.

Tolerancija predstavlja najviši nivo društvenog razvitka čoveka. Prihvatanje svega dobrog i lošeg o drugima. Učtivo ophođenje prema njima. To je naša ideja vodilja, koju je, fakat, teško sprovesti u delo ali ne znači da tome ne treba da težimo.

Imajući u vidu društvene prilike i okolnosti u kojima živimo već dosta dugo, bez namere da opravdavam ali s jasnom namerom da ukažem, oni, među nama, koji odrastaju u disfunkcionalnim porodicama, nažalost, nauče da tolerišu nefunkcionalnost i sve negativne emocije koje iz toga proisteknu – agresiju, bes, netolerantnost i sl., ali nikada ne nauče da prihvate emocionalnu iskrenost, toplinu, otvorenost, blagonaklonost i različitost.

Jednostavno, bolno, a istinito, kad ljudi nisu naučeni na dobro, ne mogu dobrim ni da vrate. Stoga, trebalo bi svi da se potrudimo da učimo, postepeno i u podnošljivim dozama prihvatamo da tolerišemo moćne sile odbojnosti, koje nas nagone na negativne obrasce ponašanja.

Postoje neka iskustva za koja ne želimo da izgradimo toleranciju. Niti treba, ako to ugrožava nas, naš život i integritet.

S druge strane, lako možemo da postanemo neosetljivi na nasilje, ne samo fizičko već i emotivno, psihološko i duhovno zlostavljanje. Kao što alkoholičar i narkoman podižu toleranciju za svoju ovisnost, svakim danom povećavajući sebi dozu, koja im potrebna da osete zadovoljstvo, srljajući sve dublje u problem.

Kako god se nama činilo, u bilo kojoj situaciji, možemo da naučimo da tolerišemo ono što nam se čini nedopustivim, a možda bi trebalo da bude, kao i činjenicu da se ponekad svi mi nađemo u veoma teškim i izazovnim okolnostima. Na taj način možemo da podnesemo bilo koju situaciju.

Da bismo stvorili zdravu toleranciju u svetu u kome živimo, potrebno je da imamo zdravu toleranciju jedni prema drugima i da budemo srećni i zadovoljni sobom. Jer samo srećni ljudi mogu da budu tolerantni jer kad si zadovoljan sve ti se čini boljim nego što jeste. Čak i ono sa čim se ne slažeš, deluje mnogo prihvatljivije. A nagrada za tolerantnost je bezbrižnost uma.

Na svakom koraku, suočavamo se sa činjenicom da je nekima od nas teško da tolerišu ponašanje i stavove drugih. Ali takve osobe trebalo bi najpre dobro da ispitaju sebe, svoje misli i postupke, pre nego se osmele da pomisle da osude druge za bilo šta.

Pre nego što osudiš nekog, pogledaj kroz šta je prošao i ne žuri sa osudom jer ne rade svi ono što ti radiš, ne misle kao ti ili bar ne dovoljno brzo. Seti se vremena kad nisi znao što sada znaš.

Iako se kunemo u otvorenost duha i demokratičnost, ne verujemo nikom ko ne živi u skladu sa našim verovanjima. Ubeđeni smo da nepravda nije prestup ako je čine “dobri ljudi“, kao što za sebe mislimo da jesmo.

Dičimo se prijateljima, zanemarujući činjenicu da ne možemo da ostvarimo pravo prijateljstvo dok obe strane ne pokažu spremnost da razumeju i tolerišu jedni druge.

Svi smo opterećeni predrasudama jer smo zarobljenici sopstvenih umova. O bogatima i siromašnima, mršavim i debelim, pametnima i glupima. Neizbežno je da ih razvijemo ali je plemenito da ih prepoznamo i izdignemo se iznad njih. Jer prihvatanje različitosti je ključ promene.

Kako kažu, koliko daleko ćeš dosegnuti u svom životu zavisi od toga koliko si blagonaklon prema mladima, samilosan prema starima, saosećajan prema bolesnima i tolerantan prema slabima i jakima.

Jer jednog dana shvatićeš da si sve to ti.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.