Sigurna kuća

Kako sam mogla da se udam za jedno takvo stvorenje, pitala sam se s druge strane stola, dok je moj muž, s velikom posvećenošću tipkao milionitu poruku na svom mobilnom telefonu, potpuno ubeđen kako daje maksimalan doprinos proslavi naše, ko zna koje po redu, godišnjice braka. Nije reagovao na moja slučajna kašljucanja, kao ni na besomučno uvrtanje salvete.

Ne, moj muž ne bi podigao pogled s mobilnog ni da oživi pastrmka u njegovom tanjiru, ustane i otpliva do Crnog mora i nazad. Otpila sam gutljaj vina i duboko uzdahnula. Mobilni je ispustio slabašan pisak dajući nam do znanja da je „message sent“ i da slavlje, konačno, može da počne. „Dobro miriše“, rekao je Vlada i zaveslao po tanjiru.

Sve zavisi od žene?!

„Muževi su ti kao kiselo testo“, rekla je jednom prilikom moja baka. „Svi su, manje-više, istog sastava. Bezoblična masa brašna, vode i kvasca… Od žene zavisi šta će na kraju ispasti. Potrebna je vešta ženska ruka pa da od muža ispadne pravi čovek. Ako si imalo povukla na mene, biće od njega dobra štrudla. Ili barem pogača.“
Pogača, malo sutra, pomislila sam dok sam ga posmatrala kako se rve s jadnom pastrmkom. Za toliko godina braka, draga bako, jedva da sam uspela da ga premesim nekoliko puta. Narastao jeste, ali kao što vidiš, od njega ‘leba nema.
A tek što me s mobilnim nervira, jadala sam se devojkama već sutradan dok smo, u mojoj dnevnoj sobi trošile i poslednje ostatke vina od godišnjice. Nikad ga ne ispušta iz ruke. Kao da se rodio s njim. Nosi ga u krevet, kupatilo, kuhinju, svuda. I ne daj bože da ostane bez punjača ili da ga zaboravi na poslu… Kako li smo uopšte živeli u ona davna vremena kad nije bilo mobilnih telefona? Sad je kupio neki najnoviji model, nema šta ne radi. Ima igrice i može da sluša radio i da snima kamericom i šalje slike, mejlove, sve to… Jesam li se udala za Petra Pana ili mi se samo čini?!
„Ne čini ti se, draga“, ohrabri me Gaga. „Ni moj nije ništa bolji. Tragični pubertetlija zarobljen u telu odraslog čoveka. Da ga samo vidiš kad se dočepa igrica i plejstejšna… Ništa ga ne može pomeriti iz njegovog sega mega sveta. Sva sreća pa to nije ništa genetski. Inače bi nam se deca rađala s džojstikom u ruci.“ Ili s mobilnim, ne mogadoh da ne ponovim. „I s daljinskim“, dodala je Nina. „A neki čak i sa štapom za pecanje“, reče Caca između salvi smeha.

Večiti dečaci

Ne, stvarno, evo sad sam ozbiljna i pitam ja vas – šta je to, koja je to kosmička sila koja njima dozvoljava da se celog života igraju? Gde piše da muškarci nikada ne moraju da se uozbilje? Mi sazrevamo u petoj godini, ma kakvoj petoj, mi se rađamo s osećajem odgovornosti, mi smo te koje život shvataju vrlo ozbiljno, dok nam oni dođu kao večita mlađa braća. Kad malo bolje razmislim, deca nam kad-tad odrastu, ali muževi nikada. I da znate da me to strašno nervira. Te njihove bubice, koje se pravimo da ne vidimo, to što im se sve toleriše, i što ne mogu da se otmem utisku da, za sve ove godine koliko se trudim da ga prevaspitam, nisam uspela ni da ga naučim da spušta dasku u kupatilu. „Ja ne podnosim teletekst“, reče Caca. „Naježim se kad vidim haos koji ostavi u kupatilu posle tuširanja“, dodade Nina. „I kad sve to kao sredi i obriše čistim peškirima. A dlake posle brijanja po lavabou?“, upita Gaga i bi nam jasno da smo otvorile knjigu žalbi o muškarcima. Nirnberški proces je mogao da počne.

Bračni lapsusi

Posle dve čaše belog, inspiracija nam je dolazila sama od sebe. „Ne mogu da ukapiram kako neko može da gleda TV tako što za dve minute promeni svih sedamdeset programa“, reče Caca zapanjeno. „Da“, dočeka Nina, „misliš na ono kad se kao ugnezdimo da gledamo film, a on mi već na samom početku otme daljinski, kao samo da malo prošeta po kanalima… Ili kad uveče svuče čarape i ostavi ih pored kreveta…“ „Meni je trebalo pet godina da odviknem Bogdana da čačka nos na javnom mestu“, reče Gaga. „A skoro je počeo da me ispravlja kad govorim, kao Dragana, ne kaže se isto takođe, ili celo vreme, ili čak štaviše… On čačka nos, a našao meni da govori kako da govorim“. Sedela sam, tako, zavaljena u fotelju i uživala u prizoru. Četiri žene su za jedno jedino popodne uspele da, pomoću dve flaše vina, iskopaju četiri stotine i četiri felera na svojim jadnim mužićima, i na kraju je izgledalo kao da se takmičimo čiji je gori. Caca je nastavila pričom kako njen ostavlja čačkalice svuda po kući. Nina je jedva dočekala da kaže kako je svaka popravka u kući za njenog dragog ravna naučnom radu i zahteva detaljnu analizu. „Pitao je da li da kupi sijalicu od sedamdeset ili sto vati, jer ako uzmemo u obzir da u kupatilu provodimo u proseku dva sata dnevno, ušteda energije zbog tih dvadeset pet vati, na godišnjem nivou bila bi otprilike dva i po dinara… A ne misli na to kako ja moram da imam pravo svetlo kad se šminkam?!“

Sve ima dobre i loše strane
I tako, misli su se rojile neslućenom brzinom. Ma koliko sam se trudila da iskontrolišem tu najezdu njegovih loših navika pred mojim očima, čini se da nisam uspevala. Film se odmotao i ništa ga više nije moglo zaustaviti. Scena prva, Vlada koji s visine od dva metra aterira na našu novu ugaonu garnituru i to tako da mislim da će se istog trenutka raspasti na sitne komade. Vlada koji posle pet minuta lagane šetnje po supermarketu postaje supernervozan i svaki čas me požuruje… Vlada koji ostavlja alat nasred sobe, Vlada koji sa svih strana skuplja nekakve prospekte i novine koje nikad ne čita, Vlada koji nikad ne isključuje svetlo u kupatilu, košulje ostavlja preko stolice, fotelje ili naslona u kući… I kad ustaje usred noći da jede… nema smisla.
Ubrzo, bile smo četiri jadne, napaćene žene, u delirijumu. Da ih ne poznajem dovoljno dobro, zapitala bih se kako su uopšte uspele da sastave tolike godine sa tako nesposobnim, lenjim, pokvarenim muškim parazitima. Imala sam utisak da se za jedno jedino popodne moj topli dom pretvorio u sigurnu kuću, s tragovima nasilja svud uokolo.
A onda neka nevidljiva ruka uzela je daljinski i promenila mi film pred očima. Scena prva, Vlada koji mi noću skida jorgan s glave jer se plaši da se ne ugušim. Scena druga, kiša pljušti, ja nosim kišobran a Vlada nosi mene, jer ne želim da upropastim svoje nove cipele, pa Vlada koji mi bez ikakvog povoda šalje buket ruža na posao, toliko velik da koleginice pucaju od ljubomore. I tako, malo-pomalo, skoro da mi bi krivo što sam ga onako opanjkala pred ženama. Nije on tako loš muž… Kad bolje razmislim, on uopšte nije loš. Volim svog muža, rekoh trijumfalno, a zabezeknute i razočarane žene oko mene počeše da se razilaze. „Stidi se“, dobaci mi Gaga u prolazu. „Ti si prva zakuvala…“

***

Posle pola sata Vlada me zatiče do lakata u testu. „Sa makom ili orasima?“, pita s vrata. I s makom i s orasima, odgovaram zadovoljno. „Mmm…“ mumla dok se izuva. Krajičkom oka, primećujem da čarape odmah nosi u veš mašinu, a cipele uredno stavlja u ugao. Kažem ja da on nije tako loš. Uz malo sreće, jednog dana, možda… A onda trosed zacvile pod težinom samonavodećeg projektila i sve se vrati na staro. Mesi, Dubravka, mesi, rekoh sebi.
Neće ništa da ti škodi.

Ilustracija: Stevica Rajić