Škripi, nego šta!

„Moj brak je u krizi“, rekla sam Gagi za vreme redovnog večernjeg brifinga. „Zar opet?“, pita ona. „Opet“, kažem. Zgrčena u fotelji, pokušavam da se setim svih gadosti koje smo jedno drugom izgovorili u proteklih nekoliko dana.

Moj muž, široj publici poznatiji kao Vlada, više nije onakav kakvog sam nekad poznavala i za koga sam se udala pre sto miliona godina. Iz tog razloga, više ga i ne oslovljavam ličnim imenom, što mi ostavlja prostora za mnoga druga pogrdna imena, svojstvena parovima koji su dugo u braku.

BRAČNA KRIZA

„Uopšte više ne pričamo normalno“, kažem Gagi. „Ili se svađamo ili ćutimo. Ima već nedelju dana kako komuniciramo isključivo preko stikera na frižideru i glupavih SMS poruka.“ „Zašto?“, pita Gaga. „Zašto? Zato što mi ne da da kupim mašinu za sudove. A to poteže mnoga druga ženska pitanja.“

Kad kažem žensko pitanje, mislim na njegovo nerazumevanje mene, na njegovu potrebu za opeglanim, i opranim, na to da je navikao da svakog dana jede kuvano… Sve u svemu, žensko pitanje je sve ono što ja nisam. Uglavnom.

Moj muž je razmaženi mamin sin. Nije imao ništa protiv kada sam počela da radim, ali mu sada baš smeta kada zaglavim na poslu. Ne razume da nemam vremena, i da posle deset sati provedenih na poslu, ne žudim za peglom, krpom i sudoperom. A sve to samo mene čeka.

ŽENSKI INAT

Kada sam rekla da želim mašinu za sudove, nije mu bilo pravo. „Imaš bojler, toplu vodu, čas posla se to opere. Kad ne bi čekala da ti se nakupi, ne bi ti bilo zlo svaki put kad priđeš sudoperi.“ „Ali, Vlado“, rekla sam, „svi je imaju…“ „Ma daaaj“, rekao je i odmahnuo rukom. „Mašinsko pranje ne može da bude kao ručno, nikada“, dodao je. „Tačno, ne može“, složila sam se, „mašina pere bolje, brže… i ne mora da ustaje ujutro u šest“. „Šta hoćeš time da kažeš?“, upitao je. Da sam rekla „ništa“, stvar bi bila rešena i priča bi imala srećan kraj. Ali, Duda ne bi bila Duda kad bi prećutala i umesto „ništa“ ispalo je „znaš ti dobro šta“ i sve je „otišlo u majčinu“.

„Ima da je kupim, pa kud puklo…“, rekoh Caci, odavno ljubomorna na njenu lepoticu koja pere sudove za dvanaest osoba, sa mikrofilterom i odvodom za paru. „Kupi, i treba da je kupiš. Ja sam se preporodila otkako je imam. Samo uveče stavim i ne razmišljam.“ „Stvarno pere onako dobro kao na reklami?“ „A čaše škripe koliko su čiste…“, bila sam radoznala. „Škripe“, kaže Caca i klima glavom. „A tek da vidiš šerpe, lonce, escajg…“

ZA CRNE DANE…

I tako, rešim da kupim mašinu za pranje sudova. Odnosno, rešila sam davno da je kupim, samo je trebalo da zatvorim finansijsku konstrukciju. Mama nije dolazila u obzir, još joj nisam vratila ni ono što mi je pozajmila kad nam je crk’o frižider, ne ide opet da joj tražim, a od Vlade ne bih uzela ni za lek… Gaga se ispucala za novu garnituru, Caca je stipsa, a Nina nema žute banke… Dakle, usled zategnute situacije u kući i krize na međunarodnom monetarnom tržištu, nije mi preostalo ništa drugo nego da posegnem za svojom, jadnom i bednom, ušteđevinom. Sve što sam sklonila za crne dane, ima da spiskam na belu tehniku. E, ako!

Jedva sam dočekala da svane pa da krenem put banke. „Dobar dan.“ „Dobar dan. Izvolite?“ „Ja bih da razoročim.“ „U redu.“ „I da podignem.“ „Koliko?“ „Sve.“ „To ste morali da najavite dva dana ranije.“ „Dva dana? Znate, ja ne mogu da čekam dva dana, meni je hitno.“ „Onda morate da napišete zahtev i obrazložite prevremeno podizanje sredstava.“

BANKARSKO OPRAVDANJE

Da obrazložim? Ljupki mladi gospodin sleže ramenima. Da obrazložim zašto mi trebaju rođene pare? Opet nekom moram da polažem račune, mislim i kipim od besa. Da mi nije o glavu, da znaš da bi mu zvala šefa… kakav je to način, kad sam im donosila novce, nisu me pitali odakle mi, i šta ću s njima, a sad treba da pišem esej za svoj rođeni novac.

I šta je dovoljno dobar razlog za prevremeno razoročenje? Ako napišem da mi treba za mašinu, reći će mi da dođem sutra, da mašina može da čeka. „Šta ljudi uglavnom pišu?“, upitah tiho preko šaltera. „Pa, ne znam, ovaj… uglavnom su to neke nepredviđene okolnosti, iznenadna bolest, smrtni slučaj…“ Ok, razumela sam, rekoh i pružih mu papir. „Bračna kriza“, promuca ljupki mladi čovek. „I to kakva“, potvrdih. „Gora od svakog slučaja.“

Posle dva sata natezanja u banci, bila sam isplaćena u najsitnijim mogućim apoenima. Stajala sam ispred radnje bele tehnike, s torbom punom para, i čekala da se otvori. Imaš još vremena da se predomisliš, pomislila sam. Ovo su pare koje si čuvala za ne daj bože. Za crne dane. Za fejslifting, silikone, letovanje na Siciliji… Možda ti baš i ne treba ta mašina?!

KAD SE MORA… MORA SE!

Treba mi, rekoh sebi i pomislih na onu gomilu sudova koje sam ostavila kod kuće. Uz malo sreće, još danas, sve bi to bilo rešeno. Uz malo sreće i isporuku odmah, besplatnu dostavu i montažu, moj brak bio bi spasen sigurne propasti. Samo da već jednom otključaju ta prokleta vrata!

„Gago“, cičala sam od sreće u mobilni. „Gagice, kupila sam je!!! Bela, nije bila inoks… Dvanaest osoba, pregrada za sjaj, so, tableticu, sve… Garancija, dve godine… Ne pitaj koliko košta, ako mi vrati muža sa stranputice – vredi svake pare!“ „Keš ili kartica?“, prekida me prodavačica. „Izvini, moram da prekinem, pozvaću te kasnije. Šta ste rekli?“ „Kako plaćate, u gotovom ili…“ „Da, da, u gotovom“, rekoh i stavih torbu na pult.

„Jao, samo ako imate sitno, molim vas“, zacvile prodavačica. „Sitno? Kako da ne, samo sitno i imam. Da vidimo… deset, dvadeset, trideset, trideset pet…“

KAO NOVA…

Istog dana, mašinica je bila montirana. Nekim čudom ubedila sam ih da mi je odmah isporuče, a i uspela sam da nahvatam komšiju s petog, da mi je, još dok je u treznom stanju, montira. Vlada nije ni trepnuo. Ležao je na trosedu, potpuno beskoristan, i zainteresovan za moju mašinu kol’ko i za lanjski sneg. A ja sam samo cvrkutala s majstorom. Tvrda voda, meka voda, eko program, brzi program, program za ispiranje, sve sam apsolvirala za pet minuta. Onda sam odletela do dragstora i poslednje pare dala na „Calgon“, uzgred, šlognula sam se kad sam videla koliko košta, al’, opet kažem, nema veze, ako pere k’o što Gaga kaže.

Napunila sam je do vrha i uključila. Voda je zašuštala. Jednom. Pa drugi put. Onda je počela da mulja i mulja i tako puna dva sata. Bilo bi super da ima staklena vrata, kao veš-mašina, pomislila sam. Onda bih mogla da čučnem ispred nje i da posmatram. Ovako, mogu samo da čekam da se upali zelena lampica.

***

„Gago draga, fe-no-me-nal-no“, skakala sam po kuhinji, s telefonom u ruci. Pa ovo je da ne poveruješ! Sve je oprala! Ma, čak i onu šerpu koju mi je Vlada upropastio kad je kokao kokice!“ „Je l’ škripi?“, upita Gaga. „Uh, ne da škripi, nego… evo sva sam se naježila. Zbogom ručno pranje, zbogom smrdljivi sunđeri, brisanje suvom krpom, dlačice na čašama, ekcemi na rukama…. Ma, ma nemam reči, naprosto… Ovo je najlepši dan u mom životu. Jeste, čuvala sam pare za fejslifting, ali i ovo podmlađuje. Čekaj samo dok ubacim ekspres lonac!“ „Vlado“, drmnuh ga dok je kunjao. „Vlado, dođi da vidiš… Je l’ da je dobro“, upitah i gurnuh mu čašu pod nos. „Vidi! Kad je ti opereš ovako, javi se. Ajde, sad da jedeš“, rekoh i počeh da postavljam sto. Plitki tanjir, duboki tanjir, čaša jedna, druga, sve k’o u restoranu. Sto činija na stolu. Ajde sad brzo to smaži, da ubacim i drugu turu!“