Skroz gotivan lik

O

dbrojavanje je počelo. Još nepunih nedelju dana do Nove godine. Imala sam dovoljno vremena da ozbiljno pozavidim Gagi što putuje u Prag na doček, da svisnem od ljubomore i da se o’ladim, i poželim joj od srca srećan put. Putuj, igumane, rekla sam. I donesi mi puno onih čeških začina i sireva. I neko pivo, dodao je Vlada. Ide, pa šta…? Biće i nama lepo kod naše kuće.

I biće lepo. Bićemo zajedno. Nije li smisao cele te novogodišnje histerije da na kraju završiš u nečijem zagrljaju, sad da l’ na nekoj Vltavi, Karlovom mostu, ili trećem spratu u Paunovoj – sasvim svejedno.

Stvarno, uvek mi bude žao onih što su sami za novogodišnju noć. Mislim, šta treba da se desi da čovek pri zdravoj pamenti odluči da u toj najluđoj noći bude sam…? Ili si neviđen baksuz pa te niko živ ne voli, ili si u fazi ozbiljnog preisipitivanja svih životnih odluka. Ali, Nova godina nikako nije vreme da se nekakvi kruti principi vade iz naftalina, prave drastični rezovi i slično. Lagani restart – to je ok, ali odavno sam digla ruke od krupnih novogodišnjih odluka.

Više ne držim dijete od prvog januara, ne ostavljem cigarete, ne počinjem da vežbam, ništa… Ne opterećujem se. Ne brinem. Ne zanovetam. Tih par dana dovodim se u čisto stanje svesti, i mirnija sam od Bude, Krišne i Milke Canić zajedno. Samo mozgam o tome šta ću kome da poklonim i šta ću da spremam za klopu. Jer, Nova godina jeste vreme davanja i darivanja, pomirenja i praštanja. Vreme da se bude s onima koje volimo. A ako se usput desi i činija ruske salate na trpezi – dobro i jeste.

Volim Novu godinu. Bez obzira što je svaki put isto. Jesi li poslala čestitke, pitaće Vlada. Nisam, zaboravila sam. Svake godine zaboraviš. Pa šta, ni nama više niko ne šalje. Nisam dobila novogodišnju čestitku bar deset godina – brecam se, a u stvari mi je žao što smo izgubili tu lepu naviku da ponekad, na važne datume, uzmemo olovku u ruke i dragim bićima napišemo par reči. Da im poželimo sreću, dobro zdravlje, ljubav…

Gde su nam ukrasi, naglas se pitam. Tamo gde si ih ostavila prošle godine – od pomoći je Vlada. Dobro, dobro, tražićeš i ti od mene nešto, samo čekaj. Bitno je da si ti kupio tvoje glupave petarde, a to što ja ne znam šta ću da stavim na jelku…

Mama, je l’ Deda Mraz postoji, pita me Beba. E ajd’ sad, budi pametan – šta reći? Ako kažem da postoji – kad poraste, biće joj jasno da sam je lagala. A ako kažem da ne postoji, moraću do prekosutra da objašnjavam ko nam je sve ove godine ostavljao poklone ispod jelke, zbog koga smo slušali tatu i mamu, skupljali igračke pre spavanja, prali zube…?

Čuješ li, mama, postoji li Deda Mraz…? – uporna je. Postoji, kažem. Naravno da postoji. A gde…? Na Severnom polu. I ima irvase…? Ima, sigurno da ima. I čarobne sanke? Aha. I patuljke, one koji mu pomažu…? Pa, da, i njemu ponekad treba pomoć… A je l’ on ima decu? Hm…, verovatno ima. A je l’ njima daje veće poklone nego drugoj deci…? A je l’ Deda Mraz stalno sme da pije Koka Kolu…? (ah, puste reklame…) I tako, kreću pitanja, jedna za drugim. Svake godine, u ovo doba, na istu temu, ali sve ozbiljnija, teža – tek koliko da me opomenu da moje dete raste.

A je l’ i tebi Deda Mraz donosi poklone…? – neumorna je. Meni…? Ja se nadam da će mi doneti nešto… Jesi li mu pisala…? Nisam, ali on otprilike zna šta meni treba… Deda Mraz i ja smo u telepatskoj vezi, tolike godine se znamo… Deda Mraz je meni skroz gotivan lik. Ne zanoveta, ne gnjavi, ne gleda Ligu šampiona i ne brije se svakog jutra. Nije dosadan kao ovaj moj.

Dubravka, gde su mi čarape, pita me dragi muž. Ne znam dušo, verovatno tamo gde si ih ostavio prošle godine.