Slučajan susret

Muškarac iz prošlosti, pisalo je u horoskopu tog dana. Hm, pomislila sam, opet lupetaju. Toliko je vremena prošlo od svake moguće prošlosti da ne znam koga bih mogla da sretnem. Mišu iz osnovne škole? Davno je to bilo, kad je Duda imala nekog osim Vlade, toliko davno, da se i ne sećam. Zdravlje, pripazite na apetit. „Pusti me zdravlja“, rekoh Gagi, „šta kažu za posao?“ Posao… Saradnici vas ne razumeju. Ok, to sam znala i bez horoskopa. A i saradnici su mi sila, jedna u klimaksu, druga u pubertetu! Da se razumemo, tu nema razumevanja!

GLAVOM I BRADOM…

Elem, petak popodne, idem s posla, polako, nogu pred nogu, ne žurim nikuda. Blejim u izloge, šetam, landram, srećna što je ceo vikend preda mnom… Stiže mi poruka od Vlade. Ostali smo na dve pelene, piše. Opet? Ima li kraja tim pelenama, pomislim. Dve i po godine kupujem pelene. A Beba nikako da se nauči na nošu. „Nemojte je terati, rekla je vaspitačica. Budite strpljivi. Pustite neka sama odluči. Ukoliko insistirate, znate, ostaju im traume.“ Traume, pomislim dok se propinjem na prste pokušavajući da dohvatim pelene s najviše police u radnji. Prodavačice ni od korova. A kad mi ne treba, uvek se stvore tu i dišu mi za vrat. Srećom, malo dalje, kod kašica i sokića, muško na vidiku. Doduše, okrenuto leđima, ali ipak muško. Od skoro dva metra. „Izvinite“, kažem i potapšem ga po ramenu. „Možete li, molim vas, da mi dohva…“ U tom trenutku on se okreće i vidim poznato lice. Muškarac iz prošlosti. One prošlosti iz horoskopa. Glavom i bradom, mister Zodijak.

BESMISLENA PREPIRKA

Da sam barem mogla nekako da se sakrijem ispod onih pelena, da me nema… Jeste da je bilo dana kada sam priželjkivala ovaj sastanak, vežbala pred ogledalom i zamišljala kako ću, kad ga vidim, da mu saspem sodu u oči, ali otkako sam s Vladom – izgubila sam želju za osvetom. Nije me prepoznao iz prve. Prvo je škiljio, namrštenog čela, kao da je pokušavao da poveže sliku i ton u svojoj glavi. Kao da sam se toliko promenila. Jeste da je prošlo mnogo vremena, i sve to… ali… ili se dobro folira ili ja stvarno više ne ličim na sebe. „Dudo, jesi li to ti?“, pita. „Da, ja sam…“ „Nema te sto godina, koliko je prošlo od…. znaš, tražio sam te posle onog letovanja…“ „Stvarno?“, pitam. „Baš čudno. Koliko dugo si me tražio? Dva dana, tri, pet…?“ „Nemoj da si takva, meni je drago što te vidim.“ „Je l’…? Meni nije ništa, čak ni drago. Mogao si da se javiš, onda…“ „Ja sam zvao, ali ti nikada nisi bila tu“, pravda se i širi nemoćno ruke. Malo-pomalo, shvatam da ovo što radimo, nema veze s pameću. Stojim usred te mini-bebi-galaksije i prepirem se s čovekom kog nisam videla, koliko… deset, dvanaest godina… Kao, nema veze, šta je bilo, bilo je, ali moram da ti kažem sve ono što nisam stigla onomad… Iskuliraj, Dubravka, kažem sebi. Nije vredan.

IZGLEDAM K’O AVION!

„I kako je?“, pita me. „Kako? Odlično. Udala sam se, imam divnog muža, dete, sjajan posao, stan, sve…“ Odmerava me od glave do pete. Zagleda. Nespretno, pokušavam da uvučem stomak, ispravim se… Mislim kakva mi je kosa, šminka… „Da sam znala da ću da te sretnem, sredila bih se“, kažem cinično. „Dosta snimanja, čuješ? Ne poziram baš svim danima u nedelji…“ „Ne, ozbiljno, dobro izgledaš… za nekog ko ima dete…“ „To je bilo baš nisko, znaš“, kažem. „Nisam hteo to da kažem, mislio sam, znaš kako se žene unakaze posle porođaja, ne liče ni na šta, a ti si skroz ok… Mislim, imaš liniju.“ „A ti? Oženjen?“, pitam i skeniram mu ruke. Prstena nema. „Nisam, nisam se oženio.“ „Znači, nisi uspeo da me zaboraviš“, kažem i kobajagi umirem od smeha. „He-he, i dalje imaš visoko mišljenje o sebi“, dodaje. „Nego šta, za tebe sam avion…“ „Ne, ozbiljno. Nisam se oženio jer… ne znam ni ja. Biće da nisam imao vremena, posao trka, frka, ludnica, danas ću, sutra ću i sve tako, nikako. Imam devojku, ali ništa preterano…“ „Da, znam kako je to… Strašno.“

SVI SE LOŽE NA…

I tako, izmenjasmo još nekoliko kurtoaznih rečenica, saznadoh da se preselio, da ima devojku i da je „hed aj-ti sektora“ u nekoj opasno jakoj firmi. Na kraju mi reče sasvim ljubazno da pozdravim muža i dete, da bi baš voleo da ih upozna, jednog dana… Kako da ne, mislim ja, i Vlada gori od želje da upozna tebe… i rastasmo se, negde kod rafova s mlekom u prahu. „Ej, Dudo, imaš li neki mobilni, mejl“, povika za mnom. Hm… ajd’ sad, kako da kažem da nemam? Ko još danas nema mobilni? A kako i zašto da mu dam? Da neće možda da izađemo svi zajedno, da se podsetimo starih dobrih vremena…? Da, da, sigurna sam da bi Vlada uživao u njegovom društvu… Uostalom, imaju toliko dodirnih tačaka… Obojica se lože na… kompjutere.

GLUPI HOROSKOP…

„Gago, znaš li koga sam videla?“, pištim u mobilni. „Pogodi. Kako znaš… Možeš li da veruješ? E, kad se nisam srušila. Kao da me neko, onako, iznenada, bubnuo u pleksus… Ne mogu da ti opišem… Nemam ništa s njim, ne mislim na njega, nisam ljuta, prošlo me je, pluskvamperfekt, ne postoji, nema ga… ali sad, kad sam ga videla, kao da se sve vratilo odjednom, resetujem se u sekundi i buuuum! Osećam se… osećam se grozno… ne znam ni ja zašto. Glupi horoskop, mislim dok se tramvaj klati nizbrdo. Da, on je Lav, užasni, sebični, egocentrični… Zato nikada ne bismo ni mogli zajedno. A da je lep, lep je. Nema govora. Čak i posle toliko vremena. Čak i sa ponekom sedom. I fenomenalno je obučen. Šmeker, vidi se. Opasan po zdravlje. Bože, da sam kojim čudom ostala s njim… mislim, onako, hipotetički, da l’ bi mi život danas bio drugačiji?

IDEALNA PRILIKA

Moja mama ga je uvek volela. Za nju, on je bio idealna prilika. Fin dečko, govorila je. Mogli bi češće da učite zajedno. Kamo sreće da sam učila… Ali, on jeste. Zato danas ne umem ni da pročitam ono što mu piše ispod imena, na vizitki. Postao je Neko. I ja sam danas, da sam htela, mogla biti Nečija gospođa. Pored takvog muškarca, žena jeste gospođa. Ta njegova – gospođica Neobavezna – mora da je srećna. Mora da uživa u svojoj velikoj beloj fensi kući u fensi naselju, sa fensi nameštajem i sva je tako tip-top i „na note“. Mora da ima vremena za njega, kad uveče dođe, da se po ceo dan samo licka i ne radi pod milim bogom ništa… I šta mu znači ono da dobro izgledam iako imam dete… Gad jedan! Kako uvek zna gde da gađa! To nije ni kompliment, to je uvreda. Čista uvreda. Kao, kako izgledaju one što imaju decu, ti si još i super. Bljak, fuj, kakav kreten!

AKO VLADA PROVALI

„Jesi li mu dala broj“, pita Gaga. „I broj i mejl i telefon na poslu, juzer na skajpu i sve.“ „Nisi normalna.“ „Znam, nisam.“ „Kako ćeš Vladi to da objasniš?“ „Ne znam, nije valjda lud da me zove. Nema razloga da me zove, zar ne?“ Pa što ti je onda tražio telefon?“ „Iz čiste pakosti, otkud znam?“ „O Dudo, Dudo… stvarno si… i šta ako te Vlada provali?“ „Da me provali? Ali ja ništa nisam uradila?“ „Nisi, ali hoćeš li mu reći koga si srela?“ „Naravno da neću. Znaš, dušo, uđem ti ja u radnju, da kupim pelene, kad tamo onaj moj bivši, znaš onaj zgodni, pričala sam ti o njemu, bio je mnogo ružan u srednjoj školi, ali da ga vidiš, baš se prolepšao, čovek i po…“ „Pelene?“, pita Vlada. „Molim?“ „Pelene, jesi li ih kupila?“ „Jao, jaooo… Ja… zaboravila sam.“ „Poslao sam ti poruku. I gde si ti tako dugo?“ „Ko, je l’ ja…? Ma šetala sam, vidiš kako je lepo napolju…“ „Dubravka“, prekide me Vlada glasom koji je uvek uspevao da me ukopa na mestu. „Mutiš li ti to meni nešto?“ „Vlado“, rekoh najtiše na svetu. „Nemoj me terati da ti pričam. Budi strpljiv. Pusti me da sama odlučim. Ukoliko insistiraš, znaš, ostaće ti traume.“

Ilustracija: Dreamstime