Smrt je među nama

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Kada neko drag ode iz našeg života, s njim odlazi i deo nas koji je bio vezan za tu osobu. I mi patimo, ali ne za onim ko je otišao već delom nas koji smo izgubili odlaskom te osobe iz našeg života. Patimo za našim osećanjima i odnosom koji smo imali sa tom osobom.

Smrt i gubitak su deo života. Najtragičnije što može da se desi kada izgubimo dragu osobu je da i mi prestanemo da živimo životom kojim smo živeli.

Nekoga izjeda osećaj krivice što je nadživeo voljenu osobu. Veruje da je najbolje prošlo i da više ništa neće biti isto. Biva obogaljen tugom i žalošću.

Ali bez obzira na to da li izgubili voljenu osobu, vezu, posao ili bilo šta drugo do čega nam je stalo, vera mora da opstane.

U našem svetu, smrt je tema od koje se zazire. Mnogo vremena, truda i novca trošimo u nastojanju da smrt sprečimo ili bar odgodimo za neko vreme ali to još nikome nije pošlo za rukom.

Naslovne strane magazina preplavljene su našim ‘nedostacima’. Koriste svaki trenutak da nas zastraše našim ‘manama’. Ne propuštaju priliku da nas podsete da smo smrti bliži svakim sledećim korakom.

Hteli to ili ne, stvarnost je takva da se svi mi u nekom trenutku našeg života suočimo sa gubitkom i smrću. Svaki prestanak postojanja ili odlazak drage osobe iz našeg života, u suštini, predstavlja smrt. Bez obzira na to da li se radi o poslu, vezi, braku, verovanju ili voljenoj osobi.

U svakom slučaju, smrt je jedina izvesna stvar u životu. Još nikom nije uspelo da je preživi. Stoga, na smrt gledam kao na sastavni deo života.

Za razliku od nas, u nekim delovima sveta na smrt gledaju sasvim drugačije. Kad neko umre, Balinežani prave zabavu. U Indiji, povodom smrti organizuje se velika svečanost.

To ne znači da nas sa sigurnošću čeka novi život sa druge strane već da bismo mogli da na smrt gledamo i na drugi način. Ne kažem ni da bi trebalo da preuzmemo slavske običaje ali mislim da bismo možda mogli sa manje straha da gledamo na smrt. Jer strah od smrti dolazi od straha od života.

Kad god pričamo o smrti, pričamo kao o najstrašnijoj stvari na svetu. Kao da znamo kako to izgleda. A jedino gore od smrti je da dopustimo da nam život procuri kroz prste kao pesak, bez da smo ga proživeli onako kako smo zamislili, osećamo i želimo.

Čovek koji živi punim plućima, ne žali da umre bilo kad.

Ne možemo da predupredimo opasnosti u životu ali možemo da odagnamo naše strahove. Ne bismo smeli da ponižavamo život gledajući sa strahopoštovanjem na smrt.

Ako sve svoje vreme provodimo brinući o smrti, život i nije neka naročita zabava. Plašili se ili ne, svi mi živimo samo jednom.
To ne znači da treba da pređeš preko nečije smrti kao da se ništa nije desilo. Sasvim je normalno da boli, izgubiš kontrolu, osetiš kao da si sam na ovom svetu, ne možeš da se snađeš.

Kad se smrt desi, potrebno je dopustiti sebi da prođeš kroz sasvim prirodan proces žaljelja, tokom koga ćeš odbolovati svaki deo sebe koji odlazi sa osobom koju gubiš, da bi mogao da nastaviš dalje.

Koliko god bolan gubitak bio, prvo što želim je da se prepustim osećanjima, da ih još jednom osetim u punoj snazi. Makar me slomila. Tad ležim danima u krevetu i ne izlazim iz kuće. Ponovo proživljavam svaki trenutak našeg odnosa kroz sećanje. Osećam svaki dodir. Čujem zvonki smeh. Jeza me podilazi od čvrstog zagrljaja. Prizivam ukus toplih kroasana koje smo delili na mansardi sa pogledom na Ajfelovu kulu. I belgijske čokolade koju sam mu donela na poklon sa službenog puta. Miris prve jutarnje kafe koju mi je doneo u krevet. Sveže oprane kose.

Kad žalimo, naši osećaji dobijaju na intenzitetu. Postaju jači i življi. Zarivaju se dublje i zadaju bol od koje mislimo da ćemo umreti. Kroz reke suza oči ispadaju. Vičemo, deremo se na sav glas. Dozivamo i proklinjemo Boga. Kako baš on?! Zašto sad?!

Bez obzira koliko teško bilo u trenutku, ostaju osećanja kroz sećanja.

Ne vredi da ih zakopavamo i ograđujemo se od njih. Poželjno je da im se prepustimo, iznova proživimo, do srži osetimo.

Kao od svega u životu, i od smrti možemo štošta naučiti. Da je život kratak, dragocen, da nema reprize.

Vrednost života spoznamo tek kad se suočimo sa smrću bližnjih.

Štagod naučili od smrti, bitno je da tu lekciju zapamtimo, da ne bude da se smrt desila zalud.

Ponekad može da se desi da shvatimo da nam je osoba, koju smo izgubili, značila mnogo više nego što smo to osećali tokom njenog života. Može da se desi da nakon smrti ostvarimo još dublji, čvršći i bliži odnos, koliko god to apsurdno zvučalo. Jer nakom smrti ostaju samo dobre stvari, osećaji i vibracije. Sve loše nepovratno odlazi, nestaje kao mehur od sapunice.

Ima ljudi sa kojima ostvarimo dublji odnos u njihovoj smrti nego dok su bili živi. Tad smrt ima smisla i dobija na značenju. Iako fizički ode iz našeg života, njegov duh i energija ostaju u nama zauvek. Jer energija kruži. Ona ne može da nestane.

Mnogo puta, Univerzum će otrgnuti stvari i ljude od nas, ne da bi nas kaznio već otvorio slobodan prostor za nove stvari, ljude i događaje u našem životu. Koliko god to okrutno zvučalo ili se nama tako ne čini. Univerzum voli da ispunjava prostor različitim vrstama novih, lepih stvari, koje znamo da propustimo jer smo previše fokusirani na smrt i gubitak, nestajanje onoga što smo nekada imali.

Najveći gubitak koji možemo da doživimo je preterano vezivanje za prošlost.

Ostajemo u potpunosti fokusirani na traumu, što je sa jedne strane i razumljivo jer ima dovoljno razloga da mozak to radi ali potrebno je da shvatimo da osećanja, koja nam niko ne može oduzeti, postoje da bi dala novi smisao našem životu.
Najžalosnije bi bilo da kad umre neko drag i mi prestanemo da živimo.

Svaki put kad umre neko drag, život mi zada brutalan udarac iznutra. Sa druge strane, naprasno dobijem 10 puta jaču volju za životom. Jer ne želim da život protraćim zalud, da umrem bez da sam živela. Ne želim da mračni oblak smrti ubije svetlost u meni.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.