Spremna sam za novu ljubav

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Kad god pročitam neki novinski naslov u skladu sa istim moje današnje kolumne, prevrnem očima i pitam se da li je moguće da se objavljuju takvi tekstovi, koji predstavljaju, ništa drugo, do oglasa za prijavljivanje novih udvarača i potencijalnih mladoženja poznatih voditeljki, glumica i pevačica.

Pa kad mogu one, što ne bih i ja?! Nije da sad nekog zanima što sam ja prekinula vezu sa dragim mi, zvaćemo ga, Susjedom, ali može da posluži kao odličan uvod u priču o raskidima, kad je već do toga došlo. Carpe diem.

Kad već dajem oglas, da dodam bitnu stvar – tražim ljubav vrste ’zauvek’. Vreme je da se skrasim, a i ne mogu više da se cimam svako malo, u ovim godinama. Tražene karakteristike objavljene u pismu Deda Mrazu.

Kad jednom nekog zavolimo, volimo ga zauvek. Ljubav ne može da prestane i nestane. Ona samo menja svoj tok i poprima oblik novog odnosa u koji ulazimo. Čak i ako ga realno nema ili nikad više ne vidimo tu osobu, on se za tren stvara čim uspostavimo kontakt sa njom, čak i ako je samo na nivou sećanja. Emocije koje se tom prilikom javljaju u nama karakterišu vrstu ljubavi u koju se transformisala prvobitno vatrena partnerska ljubav.

Kad dođe kraj?

Šta je to što se ne može prevazići? Kad dođemo do tačke da je dosta? Nikada, kažu u filmu Meksikanac, ali ja bih rekla da je u životu malo drugačije.

Naravno da su svađe, razmirice i razmimoilaženja u stavovima sastavni deo veze usled prilagođavanja karaktera, neophodnog radi uspostavljanja balansa među partnerima. Ali šta kad više nismo zadovoljni vezom u kojoj smo i pored toga što se ludo volimo? Kad nas odnos sa voljenom osobom više ne ispunjava u potpunosti? Kad više nema progresa već počinjemo da se gušimo i tonemo sve dublje, gubeći i sebe kroz taj odnos.

Jer jedno je ljubav, a drugo je odnos između dvoje ljudi, koji su spojeni u emotivnoj partnerskoj vezi. Volim ja Zdravka Čolića, #truly #madly #deeply, čak i sad kad ga vidim u pripijenom crvenom trikou, sa šljokicama ali mi nikada nećemo biti u ljubavnoj partnerskoj vezi.

Jedno je ljubav, a drugo životne okolnosti koje na nju utiču. Najpogubnija od svih za ljubavni odnos je promena u koju treba da se upuste partneri da bi otvorili novo poglavlje svoje ljubavne veze. Promena je ono čega se ljudi najviše plaše u životu. Više od potere lava kroz džunglu, zemljotresa, bolesti ili sopstvene smrti. Strah od novog i nepoznatog nadmašuje sve ostale.

Nekada nam se te promene mogu učiniti kao tektonski poremećaj koji će potpuno urušiti naš dotadašnji život. Nevolja je što nam vrlo često nepažnjom promakne da su se te promene u našem biću, zapravo, već desile, samo mi toga nismo postali svesni.

Biti u vezi je stvar odluke, kao i to kakva će ta veza biti. Da li smo posvećeni partneru, koliko sebe dajemo – samo od nas zavisi. Ako dve osobe u vezi odluče da budu zauvek, tako će i biti. Potrebno je da budu usaglašeni u vezi te odluke i svakog dana, neprestano, hrane svoj odnos, pružajući jedno drugom vrstu ljubavi koja im je potrebna, o čemu sam već pisala.

Kad jedna strana u vezi nije spremna da preuzme odgovornost, veza prestaje. Sve druge karike slabe i popuštaju. Ostaje samo pitanje koliko smo vremena spremni da uložimo da bismo to prihvatili.

Posle nekog vremena, dolazimo do tačke kad se više ne mogu skupiti rasuti delovi i zalepiti tako da nema vidljivih pukotina, niti nedostajućih delova i da se ne možemo poseći hodajući bosi po krhotinama našeg odnosa, ubeđujući sebe da zakrpljeno može biti dobro k’o novo.

Dva su rešenja.

Jedno je da učinimo sve što je do nas da kasnije nemamo za čim da žalimo. Da kažemo sve što osećamo, jasno navedemo u kom pravcu želimo da se naša veza razvija i uradimo što smatramo da treba. Bitno je da ne ostavljamo ništa nedovršeno i nedorečeno, kao ni prostora za razvijanje teorija zavere.

Najgore što može da nam se desi je da nas posle progone crne misli i samoispitivanje, tipa, ’trebalo je da mu kažem’, ’da uradim ovo ili ono’ ili pak ’da nisam…sve bi bilo drugačije’. Samo na taj način, iz veze možemo da izađemo slobodni, rasterećeni i svesni da to više nije ono što nam treba nastavimo dalje.

Drugo je da se zatvorimo u sopstveni oklop, bolujući i beznadežno tragajući za onim delom nas koji je nepovratno otišao sa tom osobom, nošeni iluzijom da patimo za njom.

Moja prijateljica Helena kaže da je ljubav najjače osećala u trenutku kad je trebalo da se odvoji od drage osobe i da, zapravo, sve do tog trenutka i nije znala koliko ga je duboko volela. Ali ja se ne bih složila sa tim.

Bol koju osetimo pri rastanku javlja se samo kao osećaj patnje za onim delom nas koji odlazi sa tom osobom. To je proces separacije koji je neminovan i potreban da bismo suštinski svoj život odvojili od drage nam osobe i započeli nov život. Slično kao kad nam umre neko drag. Delom i ovde dolazi do smrti – umire odnos dvoje ljudi. A kad odnos traje decenijama, može se reći da umire ceo jedan život.

Kad strah prevlada, ljudi se uplaše promene i nisu spremni da preuzmu odgovornost, vreme je da se diže sidro. Na odnosu treba raditi, ali potrebno je da u tome učestvuju oba partnera podjednako. Razvijamo se zajedno, osvešćujući svoje strahove, suočavajući se sa njima, razrešavajući sve dileme, pretakajući ih u mudrost neophodnu za zreo, stabilan i prisan ljubavni odnos. To je ono što zbližava više od svih poljubaca i izliva ljubavi jer je odlika zrelosti ljudi u vezi i predstavlja najbolji način da se izgradi čvrsta emotivna veza, koju malo šta može da naruši.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.