Šta da očekuješ dok očekuješ: Rudolfa?!

Foto: Aleksandar Ostojić, www.linea.bz

Dok jedva čekam da se u našim bioskopima pojavi film „Šta da očekuješ dok očekuješ“ sa Dženifer Lopez, upala sam u zamku sopstvenih želja. Prizivala sam Rudolfa, sa željom da ga upoznam. Otvoreno iskazivala svoju opčinjenost njegovom pojavom i znalačkim rukovanjem šerpama i loncima. I sad kad se dešava da treba da se sretnemo i da ga upoznam za neki dan, ja ne znam šta mi je činiti!

Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari!

Zvoni mi u glavi kao neočekivani, a opet dugo očekivani i željeni ding-dong na vratima.

I kao po pravilu, eto ga kad se najmanje nadaš! Pokazuje se da je moja pokojna baba Olga ipak bila u krivu kad mi je govorila da neće meni niko doći sam na vrata da zakuca. I šta ćemo sad, draga baba?! Evo ga, kuca na vratima, a ja još uvek u šlafroku i patofnama, sa viklerima na glavi! Očigledno je bilo dovoljno samo jako da poželim!

I šta sad?!

A mislila sam da je sve samo igra. Jeste da mi je moja prijateljica Nataša, koja radi u toj firmi gde se prave svi ti zanimljivi TV kanali, prepoznavši me kao istinskog fana, obećala da ću ga upoznati kad dođe u Beograd ali meni ni na kraj pameti nije bilo da se to zaista može ikada desiti. Daleko od toga da sam sumnjala u nju. Jednostavno, nisam imala očekivanja. Još jednom se u životu pokazuje da je to odlična pozicija za prizivanje stvari u naš život. Kada smo opušteni i otvoreni u iskazivanju onoga što želimo, bez opterećenja, projekcija i suludih očekivanja, spontano se otvara energetsko polje za ispunjenje pravih želja u našem životu.

Stvarno, šta sad?!

Zovem moju prijateljicu Helenu da pođe sa mnom, kao pratnja, a ona me pita: „Ko ti je taj?!“ Blagi Bože, da li je moguće da postoji neko na ovoj planeti ko ne zna ko je Rudolf?!

Koliko li „neobaveštenih“ ljudi u Srbiji još ima?!

Al’ nema veze. Ona nek mingluje, a ja idem da ga upoznam. Stisnuću petlju i pokašaću da se ponašam što je moguće normalnije.

Obično u takvim situacijama, kad se nađem u blizini osobe do koje mi je stalo, postajem potpuno, čak i sebi, neprepoznatljiva. Kao da to nisam ja, već stanarka moje senke. Dok ceo život strpljivo čekam tih svojih pet minuta da izađem na svetlo pozornice i predstavim se kako mi dolikuje, eto ti nje, brže bolje istrčava na scenu iz pozadine, kao furija, oduvavši me. Dobijam ’pljas’ po sred lica. Pokreti mi postaju neusklađeni. Usta otvaram, al’ prave reči izostaju. Ne prepoznajem glasić kojim izgovaram reči koje ničim ne odražavaju moj intelektualni nivo. Bar gluposti da pričam, nego ni to. K’o zalivena!

Vrckavosti i koketnosti odzvoni čim ’taj-mogući-pravi’ pozvoni!

I ko za inat, baš tad mi se negde na vrh nosa ili čela pojavi bubuljica koju ni iz jednog ugla gledanja nije moguće zaobići. U takvim situacijama, dok brzinom svetlosti prebiram misli po glavi, ne nalazeći ni jednu pravu za iskazati, javlja mi se duboki osećaj saosećajnosti sa bokserima. Postaje mi potpuno jasno kako im je kad dožive nokaut, direkt u facu.

„Ma, šta te briga, ćuti i samo se smeškaj! Znaš da oni vole da budu pametniji nego što jesu. Samo trepći okicama i klimaj potvrdno glavom. Što se ti više budeš smeškala, to će on misliti da je zanimljiviji. Ostaćeš dovoljno misteriozna i time postati još privlačnija.“

Po savetu prijateljice, donosim odluku, spremna da preokrenem situaciju u svoju korist.

Ja ću da budem lepa, a on nek bude pametan. I napravićemo čudo!

Spremna sam da željenom muškarcu dam dovoljno prostora da demonstrira svoju pamet i umeće zavođenja. Pa, makar to bilo i kroz kuvanje!

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations