Ponoćna (ne)euforija: Zašto sam počeo da hejtujem doček Nove godine

[email protected]

Fascinira me koliki pritisak osećaju pojedinci kad je reč o tome da se naprosto moraju ludo provesti u novogodišnjoj noći. Kao da taj jedan trenutak, kad kazaljke pokažu ponoć, poseduje neku alhemijsku moć koja će moj život vredan nekoliko metalnih dinarčića pretvoriti u komadinu 24-karatnog zlata, samo ako se budem zabavljao dovoljno žestoko. Možda mi se dogodi i obrnuti Pepeljuga momenat, pa se bundeva koju cele godine vuglim sa sobom u ponoć pretvori u staklene kočije. Prethodnih godina to nije bio slučaj, ali možda baš ovaj doček promeni sve u mom životu. Možda…

Svake godine ista priča… Iako doček ima svoj ustaljeni termin, problematika oko toga kako provesti ”najluđu” noć zastupljena je do poslednjeg momenta. Svi se transformišu u glamurom opsednute dive i igraju se igrice ”čekam bolju ponudu”. Ili, što je još gore, postoje osobe koje prihvataju sve ponude, izodmeravaju ih, a zatim krenu da ih otkazuju, najčešće u poslednjem trenutku. Do trenutka kad stignete na doček sa sigurnošću možete reći da je većini to tek drugi ili treći izbor, što i nije bogzna kakav šlagvort za dobar provod. Još gora varijanta je naslepo se zaputiti na neku od organizovanih klupskih zabava, gde ćete s ljudima koje ne poznajete zauvek čekati na precenjeno piće ili manično tragati za preostalim žu-žu pecivom natopljenim lošim bambusom. A sve što želite jeste da ste kod svoje kuće, u društvu voljene osobe ili uz dobru knjigu. Upravo tako izgledaju moji planovi za predstojeći doček. Kada ste mladi, novogodišnja žurka traje do zore jer vi tako želite, a kada ostarite – na dočeku zaglavite jer se tako mora. E nećeš ove godine…

Počeo sam da mrzim sve što je vezano za taj dan. Ništa me ne užasava u tolikoj meri kao prinudno ushićenje onih koji odbrojavaju poslednjih deset sekundi stare godine, nakon čega na red dolazi grljenje i cmakanje s ljudima do kojih mi uglavnom ni najmanje nije stalo. Cele godine se grlim i ljubim s ljudima koje volim i to mi je sasvim dosta.

Tu tek kreće prava zabava… Svi su se raspojasali i opustili i vreme je za đuskanje. Nevoljno ustajem od stola i, iako sam već popio nekoliko pića, nije mi do igre. Stojim tako u mestu i sve što radim jeste da se premeštam s noge na nogu, dok svoj prljavi ples povremeno začinim podizanjem ruku u vazduh. Sve vreme u glavi čujem glas ”ti se uopšte ne zabavljaš”, ”zašto uopšte plešeš” i ”neprijatno ti je i izgledaš kretenski”. Sve je u pravu!

Blamiram se tako neko vreme na plesnom podijumu (tepihu predviđenom za gacanje), vrućina mi je i neprijatno sam se oznojio. Ne postoji bolji trenutak da domaćin predloži grupno fotkanje. Preterivanje u hrani i piću jasno se vidi na fotografijama, a tu je i odsustvo bilo kakve boje u licu. Nisam video sunca od avgusta i izgledam bledo. Nije to ono mistično i plemićko bledilo, već bolesnički belo. Šta je tu je, moraš se slikati! I da, fotografija će osvanuti na Faceboooku i Instagramu u roku od nekoliko minuta.

Ne želim da me pogrešno razumete, proveo sam ja i neke fantastične novogodišnje večeri, ali one su se uglavnom odigravale u mojim adolescentskim godinama i ranim dvadesetim. Najbolja stvar u vezi sa starenjem jeste ta da više nemate strpljenja da tolerišete ljude, mesta i situacije koji nisu za tolerisanje. Ja zaista nisam partibrejker i vrlo rado ću se raspametiti bilo koje druge noći u godini. Ono što zapravo ne volim kad je o novogodišnjoj noći reč jeste da su sva ta očekivanja stroga obaveza da se dobro provedete.

Neki kažu da je Nova godina pravo vreme da se saberete, razmislite o prošlosti i donesete nove odluke za narednu godinu. Iskreno, to radim ceo svoj život i voleo bih da postoji barem jedan dan u godini kad se neću opterećivati takvim pitanjima. Uostalom, svaka sekunda koja je pred nama prilika je da se okrene novi list i da se donesu važne životne odluke. Zašto čekati da nam to kaže kalendar? Svaki dan je novi dan i hvala nebesima da svako veče nije novogodišnje veče – to bi bio pakao!