Najveći zatvor u koji sebe možemo da stavimo je mišljenje drugih ljudi

Piše: Žana Poliakov

“Ovo je Žana, ona je poznati pisac u svojoj zemlji i verovatno uskoro svugde u svetu”, predstavlja me prijatelj svojoj ekipi i svaki put mu se okice zacakle kad izgovori reč „famous“. Poznat. Što je kod mene upalilo lampicu da malo istražim pojam koji toliko privlači pažnju i koji je postao kuga nove generacije

Sve mislim da sam izabrala profesiju gde su bitnija tvoja dela nego lik, ali, avaj, marketinški potencijal pisca danas se vrednuje više nego knjiga koju napiše. “A koliko imaš pratilaca na društvenim mrežama? Imaš li svoj YouTube kanal? Trebalo bi da snimaš i vlog.” A zašto bih? Pisanje ima upravo tu magiju koju slika nema, dozvoljava onome ko čita da kreira slike u svojoj glavi. To Imagine.

Pročitajte i…Biram svoje droge, jer živimo renesansu psihodelika, LSD, DMT, ayahuasca…

“A zašto me predstavljaš kao poznatog pisca”, radoznala sam pa pitam. Pisci ti više jure za besmrtnošću i za tim da budu značajni, kad smo već kod magije u rečima, a ne toliko da postanu poznati. Šta to znači? Sopstvenu vrednost i sopstveni identitet tražimo spolja, u očima i mišljenju drugih ljudi. Nije li najveći zatvor u koji sebe možemo da stavimo upravo to – mišljenje drugih ljudi. Slava budi u nama uverenje da nećemo postati slavni ako to već nismo. Slava je oblik zavisnosti koji nas uvek ostavi gladne i nezadovoljne. “Slava je duhovna droga”, rekla bi Džulija Kameron u Putu umetnika. Ona je uvek nusproizvod umetničkog rada, ali poput nuklearnog otpada može da bude i vrlo toksična.

Poenta stvaralačkog rada u samom je radu. Slava se neprimetno upliće u proces kreativnog delovanja. Umesto da se usredsredimo na samo stvaranje, postajemo opsednuti pitanjem vodi li naše stvaranje ka postizanju slave. Ego želi trenutno zadovoljenje i zavisan je od priznanja. Neki u pokušaju da pažnju zadrže na sebi rade sve i svašta, od porno-snimaka, rektalog pregleda do operacija. Sve je to šoubiznis, no, koliko vidim, nikome ne donosi sreću – pitam se čemu onda sve to. Zar smo toliko nesigurni u svoje postojanje da nas samo percepcija drugih spasava?

Pročitajte i…Vi niste ono što mislite o sebi. Vi ste ono što mislite da drugi misle o vama

Svi tražimo sreću na svoj način. I poznati su ljudi. Baš kao i vi. Smislila sam slogan pre nekoliko godina za jedan selebriti magazin, međutim – iako je običnom čoveku lakše kad vidi da i nekog ko je slavan muče iste emotivne bure, u selebritije ipak danas gledamo kao u bogove. Kad postanete javna ličnost, više nemate ljudske karakteristike. Ne. Tad ste opšte dobro, svako može o vama da kroji priče. Nemali broj puta sam slušala priče iz mog života – o kojima ja ništa ne znam. Pošto i sama volim da pišem priče, zainteresujem se – da saznam nešto novo o sebi. Sve što se priča o meni, istina je! Hvala bogu pa su svi odustali od toga da me zovu na razne događaje i crvene tepihe, da se slikam ispred nekog čaršava s logotipima. Najradije bih se sakrila u mišju rupu da me svakva javna promocija zaobiđe. S vremenom sam uvežbala svoju introvertnu (i mizantropsku) prirodu da ipak nađe elemente uživanja u javnosti.

Foto: Pixabay

Element uneobičavanja, kad stavim anđeoska krila i šetam se po šoping-centrima. I meni da bude zabavno. Element prepoznavanja s čitateljkama – volim te trenutke kad se prema meni ponašaju kao da sam im stara prijateljica i dele svoje novosti. Čak se i u Indiji desi da me prepoznaju u nekom restoranu, pa sve bude propraćeno uzvikom “vi ste naš omiljeni pisac”. A ja sve mislim da sam nevidljiva?! Ili dok sam na ranču, živim u iluziji da me tamo niko ne zna, a onda mi sestra ispriča gde sam se sve kretala i s kim. Simpatične su moje iluzije. Imam pozive širom sveta od ljudi koje i ne poznajem, da budem njihov gost. It is kind of magic kako je moja krajnje lična priča pronašla toliko “nas sličnih“. Što je priča intimnija, ona postaje univerzalnija.

Vidite šta radim upravo – pretvaram sve u nešto dobro. Pronalazim šta je dobro u nečemu što što mi nije prijalo. Prebacila sam fokus na ono što jeste dobro. U svakom poslu nailazite i na one stvari koje ne volite da radite – u mom slučaju Excel tabele ili “prostituisanje“ po medijima. Pitanje je koliki “shit sendvič” mogu da podnesem – šta je to što mi se ne sviđa, a ipak uradim upravo zato što sve drugo u svom poslu obožavam. Bilo kako bilo, ne pišem tekst ili knjigu samo da otaljam posao, završim, odradim, pa da idem napolje da se igram na plaži. Ne, ja ovo volim više od peska, plaže i zabave. Više od avantura, seksa ili bilo kog partnera, bez obzira na to koliko čudesan, zgodan i inspirativan bio. Meni je ovo najbolja zabava na svetu. Ne mora niko da me proglasi za ličnost godine, decenije, niti da mi piše hvalospeve – ovaj trenutak je jedino što je važno. Jedino što se računa. Stvarati uvek znači pobediti.

Imagination is God. U to ime, slava mi!

Pozivam i vas da (ove godine, ovog meseca, ovog trenutka) slavite sebe.