Vi niste ono što mislite o sebi. Vi ste ono što mislite da drugi misle o vama
Svako koga sretnem ima neku svoju priču. Rado saslušam. Ljudi su najveća inspiracija. Neverovatno, ali ima nešto u ljudskoj prirodi što jedva čeka slušaoca, jedva čeka da ispriča svoju priču. Svet voli priče. Svet čita, sluša i gleda priče. Zapravo, ovaj naš svet, takozvana realnost, i sastoji se samo od priča. Priče koje pričamo i prepričavamo. I ponavljamo. A ko smo mi bez naših priča?
Kao pisac nemam više tu “ljudsku“ privilegiju da prosuđujem i osuđujem. Mogu samo probati da razumem. Primećujem, zapisujem, obraćam pažnju. Nekad sam bila word-nazzi. Kad neko koristi previše izvesne reči, digne mi se kosa na glavi. Momentalno ga stavim u određenu “korpu“. Jezik nas i te kako definiše. Početkom novog veka, među narod se preko medija uvukla reč “definitivno“. Pošto ništa nismo mogli definisati, a svet koji smo poznavali raspadao se oko nas, žarko smo želeli da nešto bude “definitivno“. Kao pandan tome, u svakodnevnu upotrebu uvukla se i reč “opušteno“. Ako ste pak hteli da budete cool, koristili biste “gotivno“. Niko se nikad nije pitao šta to zapravo znači. Smejali smo se onima koji ne umeju da se izražavaju, te im je svaka druga bila znači, ovo-ono, ono kao, extra i vrh. I nekoliko godina kasnije – reči koje se svakodnevno koriste, a koje mi najviše paraju uši jesu upravo vrh i extra. Kako su čitave generacije “odrađujući“ postale extra i vrh.
Jezik koji koristimo jesmo mi. Reči su vrlo moćne. Uvek upozoravam na to da ono što pričamo i kako pričamo – privlačimo. To i postajemo. Današnje generacije ne znaju za Pigmaliona, niti ko je George Bernard Shaw. Nema veze, svako vreme ima svoje pisce i svoje heroje. Jason Silva danas je tu da mi pomogne sa svojim video-esejima “Shots of Awe“, za one koji govore engleski. U jednom priča o cognitive framingu, stories we tell – priče koje pričamo kreiraju nas. Pigmalion efekat jeste fenomen gde visoka očekivanja dovode do visokih performansi… Mašta je početak stvaranja. Prvo izmaštate ono što želite, potom postajete ono što ste zamislili i na kraju stvarate ono što ste postali.“ A radnja drame Pigmalion jeste sledeća: Henri Higgins, profesor fonetike, kladio se kako će od priproste prodavačice cveća (Eliza Doolitle) napraviti vojvotkinju i predstaviti je na ambasadorovoj zabavi. Ključ uspeha, po njegovom uverenju, jeste u manirima i u savršenom (iz)govoru.
Ima li išta lepše od transformacije ljudskog bića u drugo ljudsko biće, samo uz promenu načina govora… Reči koje koristimo jesu praktična magija – ako stalno upotrebljavamo ono što govorimo, pretvara se u samoostvarujuće proročanstvo.
„Uvek upozoravam na to da ono što pričamo i kako pričamo – privlačimo. To i postajemo“
Ispoštovati i odraditi dva su izraza koja su se kod nas odomaćila. Često ih upotrebljavamo a da i ne razmišljamo o njihovom značenju. I posledicama. Stalno slušam kako neko insistira na tome da bude “ispoštovan“. Hm, poštovanje nije nešto što ti neko može dati ili izdejstvovati, to je jedna od onih “besplatnih“ stvari na svetu za kojima žudimo, poput ljubavi i pažnje. Ne poštujemo ni sebe niti ljude oko sebe, ali ćemo da ih ispoštujemo, brate. Ili, ko šta radi – odrađujemo. A zašto ne bismo radili i uradili? Odrađivanje je nešto što nerado radimo, tek tako da završimo – odradimo. Samo nek se skloni što pre. Da, većina ne voli svoj posao. Ono čime se bavi, od čega zarađuje, što radi – većina i odrađuje. Ali vi niste većina.
Vi ste jezik kojim se koristite, jer jezik nije samo sredstvo pomoću kog komuniciramo o idejama o svetu, već sredstvo kojim svet dovodimo u postojanje. U početku beše reč. Hmmmm, u stvari, zvuk – ali otom potom. Vi niste ono što mislite o sebi nego ono što mislite da drugi misle o vama – slušam Jasona Silvu kako govori. Wrap your mind around that, ha?
Realnost nije samo nešto što mi doživljavamo nego je proizvedena time što govorimo. Dok govorite, stvarate – ova priča prati nas otkad je sveta i veka. Abrakadabra.
Sad kad sve ovo znate – hoćete li i nastaviti da pričate istu priču?
Ako vam se ova dosadašnja nije svidela, imate čarobni štapić kod sebe.
Pričajte novu priču.
Nove kolumne Žane Poliakov možete čitati i u svakom broju magazina „Lepota i Zdravlje„.