Svadba, svadba

Tijana Jovanović, urednica Mode i stilista

D

ošlo je i to doba godine kada se svadbe ređaju jedna za drugom. Da li je to svima tako ne znam, ili sam ja prosto u „tim godinama“, šta god to značilo, ali jedno je sigurno: kroz moj novčanik nikada jače nije duvala košava, a telefon se osijao od konstantne zvonjave.

Da bih objasnila čega je to posledica moram prvo izneti par činjenica: iznajmljivanje venčanice košta koliko nečija cela mesečna plata, a skromnija svadba sa pedesetak zvanica nekoliko hiljada evra (po mojoj slobodnoj proceni čestog gosta i kume, daleko od ideje pravljenja iste). Nije ni potrebno da objašnjavam zašto je svaki drugi poziv koji primim zapravo poziv u pomoć, bilo da je potrebno pronaći jeftiniju haljinu umesto venčanice, pristojno muško odelo za manje pare, ili fotografa, šminkera, frizera koji ne iskorišćavaju situaciju da mladence oderu za pozamašnu sumu novca samo zato što se, bože, za svadbu treba „otvoriti“. Sve u svemu danas je luksuz čak i, popularno rečeno, skrasiti se.

I šta je nama u „tim godinama“ činiti? Da se ne odazivamo na pozive kako ne bismo trošili ovo malo što imamo, i tako suzili listu gostiju na nekoj našoj budućoj svadbi na nulu? Da li to znači da treba da prestanemo da slavimo? Pa to nam je jedino i ostalo. To i ta ljubav. Možda se može dobro živeti i samo sa ta dva.

Valjda je poenta naći neku zlatnu sredinu. Svako, doduše ima svoju sredinu. A dok vi ne pronađete svoju ja ću vam reći o mojoj. Pa našla sam je kao gost na nečijoj tuđoj, u stanu, u japankama i letnjim haljinicama, bermudama i havajskim košuljama, sa prstenjem i buketom poljskog cveća. Prava ludnica. Niko se nije ni setio da nedostaje neka nezgodna i neudobna bela haljina, podvezica sa zadenutim parama, kruto odelo i kravata od koje ne može da se diše. A nije bilo ni televizora od kuma. Tek sad shvatih…