Ne mogu da živim na VI
J
uče posle posla čula sam se sa Gagom. Ćaskale smo, neobavezno, dobrih pola sata, taman da prekratimo put do kuće. Na kraju mi je opušteno rekla: “Svako dobro, prijatno“. Prvo sam se nasmejala, a onda osetila nekakvu jezu. Pukla je. Jer, ako je dogurala dotle da se MENI obraća sa PRIJATNO, onda je situacija u najmanju ruku – vrlo neprijatna.
– Nije u redu – rekla sam Vladi. – Posao nas lagano uzima pod svoje, krade nam ono malo preostalog vremena, postajemo okupirani fakturama, plaćanjima, neplaćanjima, pedeveom… Budim se usred noći, u goloj vodi, jer sam se setila da nisam poslala mejl tom i tom. I nije najgore to što od momenta kad uđem u kancelariju pa do kraja radnog vremena postajem neka druga Duda, ali je strašno to što sam i van tog vremena – sve manje ja.
Poštovana gospodo… srdačan pozdrav… s obzirom na… najljubaznije vas molim… lep dan vam želim… – sve su to fraze kojima svakodnevno baratam, koje umem da iskoristim i udenem na mali milion načina. Ali su ipak samo fraze. Način da sakrijemo ono što zaista mislimo, osećamo, da zataškamo sve ono ljudsko i jedino pravo, srdačno u nama.
Članak se nastavlja posle reklama
– Šta se čudiš – pita me Gaga. – Šta, ti kao ne znaš da su ljudi isfolirani? Draga moja, sve je to gomila fejkera, preko dana, u kancelariji, rekao bi čovek – fini neki svet. A da ih vidiš uveče kod svoje kuće, ne bi verovala.
– Ma da li je moguće? – postavljam pitanje, više za sebe.
– Moguće je – kaže Gaga. – Evo ja, na primer. Na poslu sam ljubazna, fina, susretljiva, ali zato kad dođem kući – moram da se ispucam.
– Znači, i ti si folirant? – pitam je.
– Jesam – kaže i sleže ramenima. – Jesam, jer nemam izbora, moram da budem. Kako bih, inače, opstala?
– A, je l’ to ne može drugačije? – pitam. – Zar zaista nema šanse da se nekako vratimo na staro i ponovo budemo normalni?
– Teško – kaže Gaga. – Na poslu smo, draga moja, svi drugačiji. Na poslu ne pričamo o onom drugom životu, životu u kom je račun za struju previsok, muž ponekad nezgodan a deca nevaspitana. Na poslu smo svi na Vi.
– Ali ja ne mogu da živim na VI! – bunim se. – Ne mogu, muka mi je od toga, kapiraš? Jedno je biti fin, ali u od sve te silne finoće, otuđili smo se, postali smo što nikad bili nis… Izvini, zvoni mi mobilni.
Moj muž, kaže displej.
– Halo? Nisam…. zato što nisam stigla… idi ti po nju… pa, otkud znam, oko pet… aha… ok…važi… svako dobro….prijatno.
Prijatno?!!