Sve je do nas!

Foto: Aleksandar Ostojić, www.linea.bz

Obično ostajemo razoružani pred otvorenim pokazivanjem emocija. Kada pred nas stane dete od tri godine vidno uplašeno, bez razmišljanja, nagonski krenemo ka njemu da ga zaštitimo. To uradimo tako što ga prigrlimo, čvrsto privijemo na grudi da mir u nama smiri njegov nemir, mazimo, grlimo i ljubimo. I ne odustajemo dok njegov strah ne umine.

A zašto se sve menja kada su odrasli u pitanju?

Svima nam je poznato da što je dete mlađe, manji je i strah koji ima. Rodimo se bez tog balasta koji se razvija tek kada počnemo da živimo i da se susrećemo sa nepoznatim stvarima. Koliki će biti naš strah i čega ćemo se sve bojati u velikoj meri zavisi od naših roditelja i najbliže okoline i njihove spremnosti da nam pomognu da ih prevaziđemo. Da bi oni to mogli da urade, treba da znaju da prepoznaju taj osećaj i potrebu u nama, a potom i da ga savladaju.

Problem nastaje kada nema svesti o tome.

Što se u nama više strahova gomila, to više postajemo ograničeni u daljem životu. Obično nas progoni osećaj sputanosti, vezanih ruku i sve nam se čini da je neko drugi kriv za ono što nam se dešava i postavlja nam prepreke.

A sve je do nas!

Ko to prepozna i shvati na vreme znači da je mnogo radio na sebi i uložio truda da podigne nivo svoje svesti i svesnosti. Od svih primarnih osećaja, rekla bih da je strah najopasniji jer može u potpunosti blokirati naš razvitak kroz život. Prevazilaženjem straha i razbijanjem blokada otvaramo sebi put života kakvog želimo.

’’… Ko na brdo ak’ i malo stoji

Više vidi no onaj pod brdom;

Ja poviše nešto od vas vidim-

To je sreća dala al’ nesreća…’’

A Njegoš to zna…

U mom omiljenom Gorskom vijencu Vladika Danilo vidi, razume i oseća ono što drugi ne. U takvoj situaciji, podignutog nivoa svesti, kada čak i u svojoj najbližoj okolini prepoznamo osećaj straha kroz bes, agresiju, odbijanje, manjak samopouzdanja i šta sve ne, pričati o korenu problema i savetovati drugog, nema nikakvog smisla. Efekat može biti sasvim suprotan očekivanom. Raspon nerazumevanja može da ide od odbijanja do sumnjičavosti u našu zdravu pamet.

Onaj sa kim se ne čujemo ne možemo ni da se razumemo.

Niti ja mogu mog dragog prijatelja, koji mi se požalio da nema više niti jednu neispunjenu želju u životu, sem one da ostvari porodicu, ali da je suviše mator za to, ubediti da nije, već je to ograničenje koje je sam sebi postavio od straha da neće uspeti i da nije dovoljno vredan ljubavi; niti mogu ubediti moju prijateljicu da to što je rasturila vezu u kojoj je prvi put imala priliku da se u potpunosti emotivno ostvari sama provocirala. To što je neko drugi opalio iz pištolja, ne umanjuje njen udeo u zločinu, protiv same sebe, što mu je stavila prst na oroz. Čuj stavila, čvrsto držala, a da toga nije bila ni svesna!

Rad oslobađa!

Sve dok sami ne budemo spremni da stanemo pred ogledalo svoje duše i ogolimo se do najdubljeg nivoa, bez aktiviranih zaštitnih mehanizama, počistimo nataloženu garež u svom biću, nećemo videti puno svetlo na kraju tunela. Možemo samo da čkiljimo. Večito ćemo ostati zarobljenici svog bića. Najgore od svega je što toga nećemo biti čak ni svesni.

Da je lako – nije, da traje kratko – neće, da ne boli, laž je najveća od svega. Suziće se čak i krug ljudi sa kojima možemo da opštimo i da se razumemo. Rudarski je to posao. Jedina je razlika što iz rudnika našeg bića izlazimo čiste duše i prosvetljenog uma.

Kao što već rekoh, roditi sebe ponovo bi trebalo da bude smisao našeg života i naš cilj (https://www.lepotaizdravlje.rs/blog/kreativna-empatija).

U svima nam postoji vatra, samo je treba zapaliti.

Ovim sam možda čak i odsekla sebi granu na koju samo što nisam sela, ali rizikovaću. Ulog je veliki, stoga bi i nagrada trebalo da bude u skladu sa tim.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations