Treće lice množine – ti, ja i nas dvoje

Foto: Mladen Sekulić

Nisam neki ekspert za veze, ali znam da kad se dvoje vodaju godinama – od toga na kraju ne bude ništa. Neda i Marko. Zajedno od prve godine fakulteta, zajedno učili, zajedno diplomirali, zaposlili se u isto vreme, i – eno i dan danas žive, ali svako sa svojim roditeljima. Zalud zapomaganje i jedne i druge majke, sumnjivi pogledi i skeniranje Nedinog abdomena na svakom okupljanju u krugu porodice, i ono famozno ima-li-šta-novo pitanje. Ne, nema ništa novo. Kao, zajedno su. Kao, vole se. Ne žive zajedno. Dokle će tako – ne zna se.

Ih, to mi neka veza, rekla je moja mama. Njoj godine idu, bolje bi joj bilo da nađe nekog ko HOĆE da je ženi. Mama k’o mama, nije joj zameriti. U njenoj interpretaciji – ako se ne udaš i ne rodiš pre tridesete – nisi ništa uradila od života, ama taman i da si doktor nauka, žena astronaut, prvak sveta u skoku u dalj – jok, ako ne zaljuljaš kolevku – nula bodova.

Ne volim da priznam kad je u pravu, pa glumim ludilo. Kao, mama, ti nemaš pojma. Zabavljaju se, kažem. Dobro njemu, dobro njoj, šta sad…? Kako šta sad? Ozbiljni ljudi, a zabavljaju se. Šta ima više da se zabavljaju…? Zabavljaš se sa petn’es’, ne sa tri’es pet. Oooo, mislim se, mama draga, itekako se zabavljaš i sa tri’es pet. I to pet puta bolje i luđe nego sa petnaest. Samo je pitanje – dokle?

Nije lako današnjim devojkama, uopšte nije. Običan porodični ručak u stanju je očas posla da se pretvori u žustro unakrsno ispitivanje. Viđaš li se s nekim? Teško je odgovoriti na ovo pitanje. Prvo, viđaš barem njih dvadeset, od kojih sa pet gradiš ozbiljne veze na Fejsbuku i Twiteru. (Onda te sablažnjivo gledaju, dok im po stoti put objašnjavaš razliku između Fejsa i Tvita. Ne vredi, ne kapiraju.) Ako pak uspeš da eskiviraš taj deo o ‘’viđanju’’, prelaze odmah na teža, diskvalifikaciona pitanja.

Imaš li momka (niko to ne naziva dečkom više, da se razumemo, dečko je u njihovoj interpretaciji zajednička imenica muškog roda uzrasta između pet i dvanaest godina. Sve preko toga je momak.) Dakle, imaš li momka? Nemam. A zašto nemaš? Šta čekaš? Ne traje mladost sto godina. Mlada, zdrava, prava, a sama. Jesmo li se kamenjem na Boga gađali…?

Ili još gore – imaš momka. Ko je? Šta je? Iz kakve je kuće? Ko mu je otac? Ko mu je majka? (Na sledeće pitanje se ne prelazi dok se neko od prisutnih ne doseti da zna tog i tog, koji zna tog i tog koji je u bliskoj vezi s dotičnom familijom, ili bar nekim od poverenja, ko je u stanju da se raspita i proveri im background do desetog kolena.) Tu prelaze dalje, jer momak je, jel’ te zreo za ženidbu. O-o. Ali ja ne planiram da se udajem, kažeš. MOLIM? Pa šta radiš onda s njim? Mi se zabavljamo. E tu se opet vraćamo na početak priče.

Nije pravi. Zabavljate se, veliš..? Ima samo jedna mala nezgodacija – ti njega predstavljaš široj javnosti kao dečka, on tebe kao drugaricu. Prijateljicu. Ortakinju, da zlo bude veće. Na fejsu je kao singl. Ili neće da se preseli kod tebe iako roditelji odvajaju od usta da mu plate kiriju. Majku ne pominje k’o da se ne valja. Da nije one slike koju krije, pomislila bi da nema ni kučeta ni mačeta. To ti je, draga moja – momak zabavljač. Mlađi brat Petra Pana. Ti se primaš, a on se zabavlja. Od tog se ‘leba ne’š najesti. Beži – koliko te te duge lepe nožice nose.

Jer, zabavljanje u proseku traje – koliko? Godinu, dve, u najboljem slučaju pet. Šta dalje? I kako uopšte prepoznati razliku između običnog blejanja s nekim i prave ozbiljne veze? Verovatno tako što skapiraš da se intenzivno viđate. Da počinješ da koristiš fraze poput ‘’moj dečko’’ u svakojakom kontekstu. Idem večeras kod dečka. Dečko mi kupio. Tako liči na mog dečka. Snimi onog skota, to je bivša od mog dečka. Uredno se predstavljaš kao njegova devojka, a on pritom ne kolabira, ne beži glavom bez obzira, ili barem nastavlja da obitava u krugu od trista metara. Pa dobro, može se reći – veza obećava.

Gaga je svojevremeno imala strava pravilo (ne kažem da ga se uvek pridržavala, ali je svejedno imala pravilo). Elem – pravilo devet ipo nedelja. Ako posle devet ipo nedelja zabavljanja s tipom i dalje sediš pored telefona (u to vreme nismo imale mobilne) i čekaš da te nazove – nema od tog posla ništa. Ako se do tad nije zagrejao nikad I neće. Ako do tada nije skapirao da mu nešto značiš – svaka dalja diskusija je suvišna. Ubeđivati sebe da mu treba još vremena, da nije preboleo bivšu, da se plaši se vezivanja (kao da ćeš ga bodljikavom žicom vezati,šta?) – nema nikakvog smisla. Kad sretneš onog pravog – želiš da mu rodiš ne jedno već stotinu dece, i to već na prvom sastanku. Na drugom smišljaš venčanicu. Na trećem biraš zavese za dnevnu sobu. I to je to. Il’ jeste il’ nije.

Jer, ako sam nešto naučila za sve ove godine – naučila sam da pravi muškarci nemaju problem s vezivanjem. Pravi muškarci se ne plaše tvoje mame. Pravi muškarci HOĆE da se žene. Pravi muškarci odlično poznaju gramatiku. I znaju da je najličnija imenica ženskog roda, baš ova: Moja devojka.