Tuga dolazi kasnije (poslednji deo)

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Nakon obavljenog posla, otrčala je preko puta, u frizerski salon da na brzinu sredi kosu. Nije bilo dovoljno vremena da ode kući i natenane se sama spremi za party, koji je sledio te večeri, kako to, inače, najviše voli da radi. Ovog puta morala je da rizukuje i prepusti se rukama mladog entuzijastičnog komšije-frizera. Ako ništa, bar da čista kosa sakrije tamne podočnjake i umor sa lica, koji je savladao tokom proteklih dana.

Konačno je mogla da odahne. Projekat, na kom je radila tokom poslednjih pet meseci, uspešno je priveden kraju. Ostalo je još da se izložba svečano otvori i proslavi te večeri. Za sutra ujutro već je imala rezervisanu avio kartu za Šangaj. Radovala se tom putovanju, koje je držalo svu njenu snagu objedinjenu, do završetka projekta. Jedva je čekala da ode što dalje, na drugu stranu sveta i odahne od svega. U suprotnom, iskočila bi iz svoje kože da nije bilo tog putovanja, kao prvog udaha nakon dubokog i dugog zarona pod vodom.

Oblačno vreme pogodovalo je njenom bezvoljnom raspoloženju. Tamni oblaci skupljali su se nad gradom sve većom brzinom i pratili je, kao senka, preteći jakom olujom. Sve jače su pritiskali njena ramena. Krvni pritisak joj se toliko bio spustio da je osećala da će se pod tim neobjašnjivim teretom već sledećim korakom pretvoriti u tamnu mrlju na asfaltu.

Glas, koji je dozivao imenom, kad je ušla u salon, jedva je čula ali ga nije raspoznavala. Pogled joj se mutio. Slika pred njenim očima postajala je sve tamnija, kao da joj se gusta magla spuštala na kapke. Mimika je nestala sa njenog lica. Pokreti tela postali su usporeni. Pristojnost je nagnala da poslednjim atomima snage krene u pravcu glasa koji je dozivao. Jedva je razaznavala lice pred sobom, iako dobro poznato. Bila je to njena najbolja prijateljica, koja se, sada već celim telom, okrenula ka njoj i zbunjeno je posmatrala razgoračenih očiju. Potpuna nemoć obuzela je njeno telo. Kao da se predala, bez volje za opiranjem, a ni sama nije znala čemu.

U daljini čula su se zvona crkve Svetog Marka. Bilo je tačno pet sati.

Od njegovog sina je kasnije, kada se vratila sa puta, nakon dve nedelje, saznala da je on tog trenutka izdahnuo. Rastao se sa životom. Ovoga puta, bespovratno otišao.

I opet se predala. Suze su nekontrolisano krenule da teku niz njeno lice. Tada je prvi put zaplakala nakon rastanka. Sledećih deset dana ležala je, gotovo, nepomično, sklupčana u krevetu i plakala. Za onim delom sebe, koji je bespovratno otišao sa njim, za neispunjenim očekivanjima, detetom, koje nikad nije imala, za svim mestima na koja nisu otišli, svim mislima koje su ostale nedorečene, svim neizraženim osećajima, prećutanim rečima.

Čvrsto stisnutih kapaka trudila se da uskladišti sve trenutke zajedno provedene, razmenjene osećaje, dodire, poglede, zagrljaje i poljupce, kao najveće blago, u trezorima svoje podsvesti, da ih nikad ne zaboravi. Ako bi se dovoljno umirila, još uvek je mogla da oseti njegov topao dah za svojim vratom. Ljubav ostavlja sećanja, koja nam niko ne može ukrasti. Smrt ostavlja prazninu u duši, koji niko ne može da popuni i bol u srcu, koji niko ne može da izleči.

Vremenom, bivaju potisnuti sve dublje u našoj svesti ali nikada ne možemo biti sigurni da već sledećeg trenutka, nekim čudnim nadražajem, neće poprimiti snagu dešavanja u trenutku sadašnjem. Miris u prolazu, melodija sa radija, slika u novinama mogu da vrate u život autentični osećaj. I sve je isto, kao prvi put, samo što sad boli dok poseže za njegovom rukom na horizontu jer slika se menja i horizont nestaje. Nošena osećajem, koji je ophrvao, kao da propada u ambis. Nestaje tla pod nogama. I više ništa nije isto, mada slučajni prolaznik ne bi primetio niti jednu jedinu razliku.

Smrt nikada ne pada tako teško sve dok ne odnese nekoga koga volimo. Posle nje ostaje ljubav i po koje kajanje. Oprostila je njemu ali će potrajati dok ne oprosti sebi. Što nije bila tu. Što nije videla da je svaki put kad bi stavio ruku na srce bio podsvesni pokušaj da odagna bol. Što nije čula na pravi način njegov glasni krik, koji je trgao iz sna, te poslednje noći koju su proveli zajedno.

’Spasi me!’

Ujutro, kad joj je pričao kakvu je noćnu moru imao, zajedno su se smejali. Vikao je na sav glas, a ona nije čula! Nije znala da prepozna njegov poziv u pomoć.

Bila je ljuta što je posle doručka zamolio da ode kući. Remetio je njene planove. Baš je želela da zajedno odu do Budimpešte na ručak, kao što su prethodnog dana isplanirali. Umesto toga, on je mrtav – ’ladan, kakve li ironije, saopštio da ima neka neodložna posla i da ona mora da se spakuje i ode kući. Da je bar rekao da je njegova žena na putu ka salašu, sa sekirom u ruci, razumela bi zašto mora da ide. Sama bi pobegla glavom bez obzira. Ali, ne, jak razlog joj nije dao. Sem da mora da ode istog trenutka i da će joj se on kasnije javiti.

Taj poziv nikada nije usledio. Ni tog dana, ni sledećeg. Nikada. Nekim čudnim, dubokim, neobjašnjivim osećajem, ona ga nije ni očekivala.

Potrajalo je dok nije stigla do kuće. Umesto sat, koliko je inače trebalo za tih stotinak kilometara, ovog puta bilo joj je potrebno tri. Jedva je držala nogu na papučici za gas. S vremena na vremena bi se prisilila da je jače stisne jer je, na trenutke, postajalo nebezbedno, koliko je sporo vozila autoputem.

Ni slutila nije da su kola Hitne pomoći, sa kojima se mimoišla dok još nije sišla sa seoskog puta na glavni, zapravo, išla po njega.

Otvorila je prozor do kraja, promolila glavu i pustila da oštri talas vazduha pređe preko njenog lica i kroz kosu. Bilo je potrebno da proveri da li može da udahne, da bi znala da je još uvek živa. Jer u tom trenutku kad joj je rekao da ide kući, ona je umrla.

Kada se konačno dovukla kući i pogledala u ogledalo, lice koje je gledalo sa druge strane nije ličilo na njeno. Više je nalikovalo na neku estradnu zvezdu. Gornja usna bila joj je vidno nabrekla. Osam herpesa, složenih u nizu, bili su jasan pokazatelj nivoa njenog emotivnog stresa.

You’re wrong! I’m not in the cave, I’m in heaven! Let the love flow…

Glasio je njegov odgovor na poslednju poruku koju su razmenili narednog dana. Rekla mu je da ga razume i da ga ne krivi.

Za očekivati je da se muškarac povuče u svoju pećinu, nakon tako divnog vremena provedenog zajedno. To što me ignorišeš samo znači da misliš na mene!

Ne bi joj bilo prvi put. Tako obično biva u muško-ženskim odnosima.

Otišao je kako je i živeo – neponovljivo originalno, po svojoj volji, neobuzdano. Napustio je kao divlja zver, koja kad oseti da joj se bliži kraj, ode sama na večni počinak. Daleko, od svojih bližnjih, vodeći računa da ih ne remeti, sačuva od tuge i zaštiti od potresnih prizora poslednjih trzaja.

On nije umro. Ne mogu da kažem da je mrtav jer on to za mene nikad neće biti. On je samo otišao na neodređeno vreme. Tu je svaki put kad pomislim na njega. Vidim njegov razigran pogled. Čujem gromki osmeh. Osećam njegovu ljubav i bezgranično sam srećna što je bio deo mog života. Svaki trenutak proveden s njim vredeo je trista. Dovoljno za jedan život, zar ti se ne čini?!

Čvrsto vezavši kaiš u struku i podigavši kragnu mantila, izašla je iz kafića. Unutra je ostavila prijateljicu, da još malo posedi dok ne dođe k sebi, nakon što joj je, uz kafu, ispričala svoju ljubavnu priču. Tek sad, posle šest meseci, bila je spremna da otvoreno priča o njihovoj romansi, bez bojazni da će neko pomisliti da je luda. Podigla je pogled visoko ka nebu, po kome su se skupljali tmurni oblaci. Zadovoljno se osmehnula, kao da ima kome. Visokom potpeticom sigurno je kročila na vlažni pločnik, prekriven žutim jesenjim lišćem i krenula dalje. Bila je srećna što se desilo.

Kraj.
Idemo dalje.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.