U prolazu, na sastanku, PMS-u, MS-u, S-u

Foto: Mladen Sekulić

Eto, sad imaš aplikaciju. Sad samo da postaviš i neki status – rekla je Gaga. Piši – udata. Ne taj status, nego znaš ono – dostupna, zauzeta, spavam, u bisokopu, na poslu, baterija na izmaku, samo hitni pozivi… praktično možeš da napišeš šta god poželiš i tvoj će status videti svi koji su na mreži.

Ok, stavi onda PMS – rekoh. PMS…? Da, PMS. Pa to ne ide, – pobuni se Gaga. Kako ne ide? Drma me dobrih nedelju dana, u zavadi sam s pola sveta, zrela sam za Lazu, a ona meni ’’ne ide’’. Upravo – ide! I da je taj telefon pametan kao što kažu, sam bi znao kad je PMS, MS, S i kad da mi promeni status.

Da se ja pitam – prvo bi crvena lampica blinkala non-stop jedno tri-četiri dana, što bi značilo otprilike ’’boli je stomak, leđa, glava i metar oko glave, smeta joj sve – svetlo, miris, zvuk – obraćaj se samo u krajnjoj nuždi, a i tada – priđi oprezno i ne postavljaj glupa pitanja. U stvari, ne postavljaj nikakva pitanja. Ne pravi promaju po kući i nipošto ne lupaj vratima.’’

Onda bi bila kao ok nekoliko dana. Available, recimo. Faza u kojoj pričam i ponašam se normalno. Dva do tri dana, ne duže. Iskoristiti za razumne diskusije, posete rođacima, širenje kruga prijatelja, društveno koristan rad, razne edukacije, lajkovanja i usvajanje novih sadržaja.

Jer sve što je lepo – kratko traje. Tako i nakon žute, kreće narandžasta – PMS faza. Nešto kao priprema za crvenu. Znaš ona dražesna u kojoj skačem na jedan pogrešan mig i u kojoj Vlada poželi da me veže kao Hanibala Lektora u Jaganjcima, sa sve onom brnjicom preko usta, da ne lajem i ne ujedam.

Hranu mi dodaje kroz malecni otvor na vratima, komuniciramo isključivo putem žutih stikera na frižideru i dok se teškom mukom kontroliše, ja bivam inspirisana za brutalne poruke i uvrede koje pas s maslom ne bi pojeo. Totalno asocijalna priča u kojoj kidišem na nedužne, i u kojoj stradaju svi a naročito primarna okolina, ponašam se kao da sam rasla bez trunke kućnog vaspitanja, fobije dostižu maksimum, anksioznost raste, jednom rečju – spasavaj se ko može…! Da li sam svesna toga? I jesam i nisam. Mislim – svesna sam, ali ne i dovoljno da bilo šta promenim.

E, vidiš, draga moja, tada bi telefon trebalo sam da se isključi ili barem da zabrani odlazne pozive. Takođe onemogući Wi-Fi, pristup Fejsbuku, Tviteru i Instagramu, komentare na društvenim mrežama, lajkovanje stranica bivših, kafanske refrene umesto statusa, a naročito ukine gledanje serija putem mobilnog. Ok, možda samo jednu epizodu Odbačene i to isključivo onog dana kada imam neopisivu potrebu da se isplačem. Mada, to što se meni plače nema veze s Odbačenom, jasno je da bih plakala i na Diskaverijev dokumentarac o kiselim kišama i promenama na ozonskom omotaču.

Pametni telefoni bi trebalo da prepoznaju znake uzbune već pri prvoj pojavi sledećih reči u SMS porukama: da si pravi… voliš… ne zaslužujem… bolja od… nije mi ništa… znaš ti šta… nikad… ikad… nikad više… nije palo na pamet… kraj… mama… moja… tvoja.. a naročito rečenice koje počinju sa mrzim, zapamti i zaboravi.

Jer tehnika je tu da nam pomogne. Izmislili su sve što se izmisliti može, rerne koje se same čiste, ravne ekrane, satelite, čuda – zašto neko ne izmisli frižider koji se noću automatski zaključava? Jer količina hrane koju sam u stanju da pojedem u oranž fazi je naprosto zapanjujuća.

I ne radi se tu samo o količini već i o vrsti i redosledu kojim to trpam u sebe. Malo slatko pa malo slano, pa još slanije i najslanije, dok ne uhvatim sebe kako ližem dno kesice čipsa, a onda popijem malo vode, slistim pola hleba s kajmakom i mortadelom, zalijem onom kiselinom iz turšije, a onda opet udarim po krempitama. I to sve po principu – što kasnije to bolje. Jer, ono što pojedeš u tri ujutro, u polusvesnom i polubudnom stanju, to se ionako ne računa. What happens in the kitchen, stays in the kitchen.

Pomenimo i to da me u narandžastoj fazi progone sve učinjene mi nepravde te se obično budim usred noći, mrtva ljuta, jer sam se upravo setila one tirkiznoplave ogrlice što je rekao da će mi kupiti pa nije… A sećaš se kad mi mama nije dala da idem u bioskop i kad sam bila u kazni nedelju dana…? A ono kad si ti prepisivala na kontrolnom, a ja dobila keca k’o kuću…? Gde ćeš, Gagili…? Sedi još malo, šta ti je…? Ok, ako baš moraš. Jeste, znam da je kasno. Ako sretneš Vladu, kaži mu da svrati po nešto slatko. Molim te, polako s tim vratima. U PMS-u..? Ko, ja…? Šta tebi sve neće pasti na pamet…?! O, bogo, mislim da odnekud baš vuče promaja…

Pišite Dudi na [email protected]!