Zaklela se zemlja raju…

To je naprosto tako – postoji spisak stvari koje žene ne govore muškarcima. Nikad i ni u kom slučaju. Ni pod pretnjom smrću, ni na bolesničkoj postelji, daleko bilo, ni nakon sedam pelinkovaca na prazan stomak – nikada.

Bogami, ja mome sve pričam – rekla je Gaga, sva važna. Moj muž zna sve o meni. Baš sve? Nemoj mi reći da si mu pokazala i onu sliku na kojoj imaš šest godina, tri prednja zuba manjka, prašnjavih cipela, sa štapom za pecanje i u autfitu na kom bi ti i Oliver Tvist pozavideo…? A ona slika na kojoj si ošišana skoro do glave, sećaš se onda kad smo svi pokupili vaške u vrtiću…? Pa dobro, ne zna baš sve – krenu da se pravda. I je li to sve što ne zna? Pa, ne znam baš.

Svaka žena ima svoj spisak. Evo ja – nikada nisam rekla Vladi da sam u prvom srednje, na polugodištu okinula iz fizike. Zašto? Nemam pojma. Valjda nisam želela da pomisli kako sam neodgovorna i kako je oženio glupaču.(Prvi srednje + odgovornost + pamet = helou, to ne ide.)

Mi, žene, u stanju smo svašta da prećutimo. I to uglavnom iz najbolje namere. Znala sam devojku koja je godinama krila da joj je otac težak alkoholičar. Druga nikada nije pričala o tome kako je svojevremeno radila kao konobarica. I kako se jednom toliko obeznanila od alkohola da su joj ispirali želudac u hitnoj. Iako se kasnije udala za sjajnog tipa, duša od čoveka, na ranu da ga priviješ – neke stvari su ostale nedorečene.

„Da li si normalna…? Da mu kažem, pa da me ostavi..?“ Neće, pomislila sam. Ako te voli, nikad te neće ostaviti. Čak ni da si najgora na svetu. A nisi. „Uostalom, nigde ne piše da oni moraju baš sve da znaju“, dodala je. U svetu u kakvom živimo, željnom tuđih suza – imamo li pravo da barem svoj prljav veš zadržimo za sebe? I koliko daleko možemo da idemo u prikrivanju?

Ja uživam kada mi neko priča priče o tome kako je bilo kad je bio mali. Gledam svog Vladu, na primer, i pokušavam da ga onako velikog, u svojoj glavi zipujem na metar i žilet, da zamislim štrkljavog dečaka, ranjavih kolena, kako se iz petnih žila trudi da nauči da vozi svoju novu Poniku. Ili kako juri po dvorištu u potrazi za uskršnjim jajima koje je zeka sakrio specijalno zbog njega. Ili kako ne sme da spava bez upaljenog svetla jer se plaši mraka.(Informacija vešto prokrijumčarena od njegove drage mame…) Ima nečeg lepog i dirljivog u tome kad znaš da je taj supermen koji te danas brani od paukova i ostalih napasti, neustrašivo juriša na bubašvabe u kupatilu dok ti vrištiš na wc šolji i sam nekada bio dete.

Ništa ne zbližava ljude kao tajne koje dele. Zašto se žene osećaju tako sjajno nakon dobre trač partije? U kom smo to presudnom trenutku Gaga i ja postale bliske? Verovatno kad mi je priznala da ponekad folira u krevetu. I da je jednom, naočigled svih, maznula pikslu u restoranu. Da obožava da pretura po tuđim frižiderima. I da je zamalo raskinula sopstvenu veridbu, nakon što je u garaži svog budućeg svekra sljuštila flašu domaće medovače. Zbog toga mi je drug. I zbog toga je volim još više.

„Kaži mi neku svoju tajnu“, začikavam Vladu. „Koju?“ „Ne znam, neku onako, baš tajnu…“ „Jesi li sigurna da želiš da znaš..?“ „Aha“, tapšem rukama. „Sto posto? Ma daaaaaa, pričaj već jednom!“ „Dobro. Ali prvo upali svetlo, ok?“