Željko Joksimović: zicer ili čist promašaj?

Foto: Srđan Bosnić

Ajme meni, pa šta se to zbilo?! Šta sam ja to neko veče propustila shvatila sam tek kad sam na FB upratila neviđenu hajku na našeg ovogodišnjeg predstavnika na Eurosongu, Željka Joksimovića! Doduše, imajući u vidu ranije predstavnike, manje se nije ni očekivalo, ali baš tako brza reakcija ljubitelja popularne muzike, a ponajviše onih za koje bih ruku u vatru stavila da to nisu, za svaku je pohvalu. Vredi da se svi kolektivno prijave na neko takmičenje gde su od presudnog značaja „brzi prsti“.

Ma, da je pala Vlada ne bi se pokrenula takva lavina komentara i (ne)stručnih analiza. Ovoga puta pesme, kojom će nas Željko predstavljati na tom muzičkom takmičenju. Po brojnosti komentara izgleda da Eurosong, koji, inače, mnogi ismevaju, nazivaju kičericom i smatraju prevaziđenim, ipak to nije i da i dalje privlači mnogobrojnu publiku. A, bogami i raznoliku. Koliko vidim na društvenim mrežama, događaj su ispratili čak i oni za koje nikada ne bih rekla ni da gledaju RTS, a kamoli da prate Eurosong.

Kome trebaju neprijatelji pored prijatelja?!

Da li se to nama neko folira ili smo zaista svi toliko svestrani i otvoreni za nova saznanja? U svakom slučaju, dobro je kada nam se mišljenja razlikuju, znači da postoji put ka napretku.

Mene lično raduje pokazano poznavanje savremenog muzičkog stvaralaštva i odsustvo ravnodušnosti u našem narodu. To je, u svakom slučaju, dobro i poželjno raspoloženje jer upravo ravnodušnost može biti pogubna za duh jednog naroda, kako kažu stručnjaci za dušu. Raznolikost interesovanja populacije takođe može da bude od velikog značaja za našu bržu integraciju u Evropsku uniju jer imanjem stava o Željkovoj pesmi pokazujemo da cela nacija ima vrlo visoku naobrazbu i o muzici, a ne samo o fudbalu i politici, kako se do sada smatralo.

Gotovo svakodnevno život me uverava da je moja pokojna baba Olga bila u pravu kad je govorila „Kome trebaju neprijatelji pored prijatelja?“

Da smo mi Srbi čudan narod, vazda sami sebi dovoljni, pa čak i kad je neprijateljstvo u pitanju, jasno je i na ovom primeru. Ne treba nama niko sa strane. Pustite nas da se sami među sobom izujedamo, k’o besne kere!

„Čašu meda još niko (u Srbiji) ne popi, dok je čašom žuči ne zagorči…“

Šta li će misliti cela Evropa o nama i pesmi koju će pevati naš predstavnik, kad vide kako smo i njega i pesmu na nož dočekali?! Možda mi je promaklo, možda grešim ali poprilično sam sigurna da nikada nisam čula da se neko u celoj Evropi ikada toliko usprotivio i oponirao svom predstavniku na Eurosongu, koliko mi, i to redovno, skoro svake godine.

Da li će ikada u Srbiji nekome biti ponuđena čaša meda bez čaše žuči?! A, kamoli da je popije…

Izgleda da nijedna naša odabrana pesma za Eurosong nikada neće biti dovoljno dobra, koliko god se trudili. Nije nam valjalo „Lane moje“, koje smo od početka, takođe, smatrali plagijatom, a zamalo odnelo pobedu, samo da su „brzi prsti“ bili dovoljno brzi, kao ovog puta. Gnušali smo se nad „Molitvom“ Marije Šerifović, koja je pobedila i dovela Eurosong u Beograd, po prvi put ikada.

Moj dečko je „Čaroban“, al’ samo meni bio…

Prema tome kako smo prolazili na Eurosongu do sada sasvim je jasno da brze i moderne melodije ne znamo da pravimo, bar ne na evropski prihvatljiv način. Iako se većini domaće publike dopadao „Brazil“ i prošlogodišnja „Čarobna“ melodija, više se niko ne seća ni pesme ni pevačice koja je pevala.

„Bolje da liči na nešto nego da ne liči ni na šta“, kaže Goran Bregović

Ono što znamo i u čemu smo osvedočeno dobri su tugaljive pesme, sa etno motivima. Ako se na njih očigledno pali cela Evropa, pa, ko smo mi da se bunimo?! Što ne bismo igrali na tu kartu? Svi znamo da je Željko Joksimović više puta do sada pobrao silne lovorike za takve pesme i da je stekao vrlo dobru reputaciju u okviru Eurosonga. Već je dovoljno poznat i priznat od strane čitavog evropskog auditorijuma koji prati ovo muzičko takmičenje. Kompletan je muzičar – svira, komponuje, odlično peva. Fakat je lep čovek (O, Bože dragi, oprosti mi, nisam mislila da ću ovo ikad reći!), sviđao se nekom ili ne, i ima dobar scenski nastup. Rekla bih, pravi zicer za koji će se zalepiti „brzi prsti“ većine pripadnika glasačke publike. Ako znamo da su to uglavnom žene i klinke, promašaja nema. Sigurna sam da ni veliki deo gay polupacije, glasačkog dela publike, neće ostati ravnodušan…

Pa, šta ako je već četiri puta do sada učestvovao na Eurosongu, na razlite načine?!

I Johhny Logan je! Dva puta pevao pobedničke pesme, a od druge dve koje je komponovao, jedna pobedila. Ko se ne seća „Hold me now“?!

A šta ako pobedi?!

Bože dragi, šta ja ovo pričam, k’o da nisam ona od juče?! Da mi je neko rekao da ću ja ikada stati u odbranu lika i dela, a naročito lika, Željka Joksimovića, rekla bih mu da nije čiste pameti i da ide svojim putem dalje.

Ali, realno gledajući, bez ironije i šale, ako vredi doneti to takmičenje u Beograd i ako ćemo imati vajde od toga zašto ne bismo iskoristili resurse koje imamo, bez većeg rizika i ulaganja, na koje očigledno nismo bili spremni?!

Da je mene neko nešto pit’o, ja bih poslala Bojanu Stamenov, našu Adele, zamalo pobednicu „Ja imam talenat“ takmičenja. Al’ nije…

Rekla bih da u konkurenciji sa engleskim deduškom Inglbertom Hamperdinkom, od 75 leta i ruskim babuškama, iste dobi, Željko ima sasvim dobre šanse da nam opet donese Eurosong u Srbiju, što trenutno potvrđuje i stanje na kladionicama.

Možda će već sutra, kad se glave ohlade, sve biti drugačije…

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations