Žene života žedne: Muško, žensko ili nešto srednje?

-Meni je, racionalno gledano, svejedno da li sam, na primer, direktor ili direktorka, psiholog ili psihološkinja, advokat ili…kako li bi se ono zvao ženski advokat? Nije više ni važno. Odlučili su da je advokat – advokat, u suknji ili u pantalonama. Važno je da nas tretiraju jednako, kao profesionalce. Vidi se valjda da smo žene – objašnjavam Ani dok vitlamo levo desno po radnji. Konačno vikend, konačno dva-tri sata slobode, konačno zimska kolekcija u celosti. Raj na zemlji, iz perspektive nas „pravih“ žena.

Piše: Ivana Jovanović

Zimski kaputi ove godine svi dugi, ravnog kroja, dosadni. Sitni karo dezeni, siva, kaki žuta ili braon boja, pa u bezbroj varijacija. Kao da ih je listom krojio onaj tatin stari krojač što mu je šio odela, nekada davno, u prošlom veku. Ana merka jedan, traži veličinu da proba. A kakvi su krojevi, nedefinisani i prostrani, mislim se u sebi, nebitna ti je veličina. XS i XL stoje isto – kao plašt na ofingeru.

-Jesmo li nas dve na muškom ili na ženskom odeljenju? – pitam namerno ja. Pravim uvod za diskusiju. Ana me čudno pogleda, u smislu „šta pričaš, dobro znaš gde smo“. Isprobava sivi kaput-plašt. Nije ni tako loš. Ali za maskenbal. Još samo cilindar i štap i eto ga Doktor Votson. Ili doktorica?! Hmm

– Pa šta je ovo! Prave muškarce od nas. Imam okrugle godine, ali figura mi je fit. I kako ja sad to da istaknem u tim muškim pancirima? Neću da budem ni vitez, ni doktor, ni detektiv, ni advokat na kraju krajeva. Hoću da sam dama. Ukrojeno i usko, struk i kuk. Razumeš li? – obraćam se Ani, dok ona bezuspešno namešta ramena onog plašta. Pada sivi štof na sve strane, kao niz vodopad. Jednostavno, taj kroj poništava svaku figuru.

– Slušaj ti, damo – progovara konačno Ana, paradno naglašavajući „damu“, šta drugo. Nećeš da budeš doktor, vitez, sudija, advokat, detektiv, klovn? Jel? Nije ukrojeno, nije uz telo, nije ženski? A i zvuči muški grubo, priznaj. A šta si malopre rekla? Nemaš ništa protiv, „racionalno gledano“, da te zovu muškim imenima. Šta, u stvari, hoćeš? – ruga mi se Ana. Ona sme. Laf i drugarčina. Ili, lafica i super drugarica? Svejedno, takvima sve dopuštam.

– Hej, Ana, ni ne stoji ti tako loše kaput. Univerzalna boja, univerzalan kroj. Iskoristiće se. – povučem je prema kasi, pokazujem na sat. Imamo još sat i po raja. Taman za branč i čašu vina.

Nastavljam:

– Muško-ženski odnosi nikada nisu bili jednostavni. Sada mi se čini da ih i jezik i moda pojednostavljuju, svodeći nas na univerzalno lepa, tj. univerzalno pametna bića, u suknji ili u pantalonama. Znaš šta bih ja, ako već insistiraš. Ja bih onu srednju varijantu: da izgledam tako da mi se dive žene, a da se mojoj poslovnoj energiji i stavu dive muškarci!

Vino koje smo odabrale bilo je mlado, preterano pitko, klizavo, sa snagom i energijom tek u nagoveštaju. Podsetilo me je na vreme tatinog krojača iz prošlog veka, kada sam ja bila mlada i klizila lagano iz dana u dan, dok su teške teme i dileme bile tamo daleko, evo baš ovde i sada.

Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.