Žene života žedne: Ne postoji slabiji pol

Danas je 9.mart. I nije više Dan žena. Ponovo je dan kao i stotine ostalih. Da li su svi dani osim 8. marta stvarno muški dani, sigurno se i same zapitate. Ne smeju da budu. Bezbroj velikih i malih tema za razmišljanje pokrene se svakog 8. marta. Kada mi neko čestita praznik, bude mi drago, jer veoma cenim svaki ukazani znak pažnje. Samo zbog toga. Sa druge strane, dok mirišem cveće, pomislim: „O, ne, opet moram da sagledam gde smo trenutno mi žene u Srbiji, kako nam je, kako živimo, kako se osećamo…“. A ništa se nije suštinski promenilo od prošlog 8. marta. Ni od pretprošlog…Od teških tema glava boli, ali od glavobolje počinju pomaci.

piše: Ivana Jovanović

Devetog marta treba da se probudimo sa svešću da su žene jednako moćna, odgovorna, sposobna, ponosna i jaka bića. Termini „nežniji pol“, „slabiji pol“, „krhkiji pol“ su ružičaste naočare kojima se maskira potenciranje nejednakosti polova. I kojima se isto opravdava. Mi nismo ništa od toga. Stvarno to mislim, jer poznajem mnogo jačih i sposobnijih žena od sebe, i isto toliko u svakom smislu slabijih muškaraca. Izvinite što pričam u prvom licu množine, u ime sebe i vas. Ako se ne slažete, prebacite ovu priču u jedninu. Ali pročitajte do kraja.
Zbog toga što su „nežniji pol“, „slabiji pol“, „krhkiji pol“ opšta mesta naše nacionalne kulture, nas svakoga dana ponižavaju, dižu ruku na nas, ubijaju nas, prete nam, ucenjuju nas, rugaju nam se, otimaju nam decu, daju nam manje plate, daju nam manje odgovorne poslove, zadižu nam suknje, štipaju za zadnjice, šalju nam nepristojne poruke. Ništa od ovoga vam nije poznato? Naravno da jeste. Vratite slobodno opet u množinu. Jer naš pol u 21. veku i te kako određuje našu sudbinu, na načine koji se u širim, pa i nacionalnim okvirima, tobože smatraju nazadnim, primitivnim i neevropskim.

Ne znam ni ja kako se menjaju duboko ukorenjeni stavovi. Jer ovaj svet treba najpre da se odvikne od ružičastih fraza o ženskoj „slabosti“, pa da se navikne na novu, ispravnu postavku činjenica o ženama. Ali, važno je sledeće: da mi same, svakoga dana u martu, aprilu, maju…budemo svesne, i ako treba glasne, da smo jednako snažne i važne kao svaki drugi ljudski stvor na planeti. Da tome učimo svoje ćerke. Da o tome razgovaramo sa muškarcima u okruženju. Da od malih nogu znamo ko smo i kakve smo i koliko možemo. Da se oslanjamo na institucije koje čuvaju red i čast u društvu. Da ni pred kim ne saginjemo glavu i ne spuštamo pogled. To je moje tumačenje igrokaza zvanog 8. marta.
Kada sam sela da pišem tekst, imala sam nameru da pišem o ženama koje ne robuju estetskim, modnim i drugim beauty trendovima. Nije da to sve nije važno. Ali „žensko pitanje“ koje me svakog 8. marta proguta je mnogo teže i mnogo važnije. Mora da mu se da prednost. Jer danas, sutra, za mesec dana, više nema čestitki ni cveća. Ima samo nas i njih i mnogo neistina i nepravde.
Kada 9.marta kažem da smo žedne života, to znači: molim vas, shvatite me ozbiljno.