Život na dve leve noge: Ne sniženjima!

Šetnja, window shopping, bioskop, pićence i lagana večerica uz neobavezno čavrljanje i razmatranje aktuelnih tema savršeni su sastojci za još bolji provod sa mojom prijateljicom Jelenom. Još ako se kući vratimo sa po nekom kesom, a da taj harač previše ne osetimo (što bi značilo, najverovatnije platimo karticom), teško da će naše raspoloženje nešto moći da pokvari do kraja dana.

Ne sniženjima – zdravstevni razlozi

Ovih dana sniženja su u toku. Samo da znate, ja to zovem poniženjima, a vi kako hoćete. Radnje su pune prašine i pretrpane razbacanom robom. Svi jure k’o bez glave da pazare, ne bi li iskoristili i poslednju šansu da se domognu komada bez-koga-ne-mogu-da-žive i potrošili i poslednju paru ovog, inače, priznatog najsiromašnijeg meseca u godini. Bar je to moj slučaj jer januar uvek najteže preživim – ni dužeg meseca ni tanjeg novčanika. Sve na kredit stare, dobre mušterije i poverenje sticano godinama.

Pokušaću da dočaram situaciju iz moje omiljene prodavnice cipela, koja se prepričava godinama, a potvrđuje koliko je meni teško da se oduprem kandžama namazanih prodavaca.

Foto: Srđan Bosnić

Članak se nastavlja posle reklama

 – Ma, uzmite gospođice Žana, platićete kad budete imali! Pa, vidite kako vam lepo stoji, k’o da su za vas pravljene!

– Ali, Pero, čini mi se da me cipele malo stežu…

– Bez panike, molim! Uzimajte po dva bensendina na svaka dva sata, dok ne utrne!

U ovom trenutku pomanjkanja svesti nisam bila sigurna da l’ misli na mene ili moje napaćene noge. S pameću sam se već bila pozdravila.

– Sve je pod kontrolom, gospođice Žana, dok ne lipti krv iz cipela!

A, ja šta ću, mlada, dobra duša, naivna kupujem, ne pitam šta košta pa onda nove novcijate cipele nosim kod obućara Dubajića da mi ih rasteže. Može i do dva broja i uzduž i popreko – provereno! Šta ću kad sam obzirna i puna razumevanja.

Sva ova prašina koja se diže po radnjama od ustajale robe u rafovima, čini da osećam značajan nedostatak kiseonika, od čega automatski počinjem da zevam. To čak deluje i nepristojno. Neko drugi bi možda pomislio da mi je dosadno pored njega od tolikog zevanja i oter’o me kući po skraćenom postupku. Oči peku, a prašina guši. Počinjem i da kijam. Sve dobro poznati simptomi poniženja.

To su samo neki od razloga zbog kojih ne volim poniženja. Nazovimo ih zdravstvenim.

Ne sniženjima – socijalni razlozi 

Večeras je moglo da se desi da podlegnem ovoj histeriji i odem kući sa novim cipelama. Malo je falilo da se počastim slatkim, bež baletankama. Ni za šta drugo sem za pretrčavanje od kuće do kola, ali idealnog spoja cene, kvaliteta i dizajna. Međutim, da nije bilo mog oštrog oka, otišla bih kući sa dve desne cipele kao rezultatom nerazborite kupovine. Ali sa druge strane, baš bih volela da vidim ko je to ponosno odskakutao kući u novim cipelama za dve leve noge!

Još jedan od razloga što ne volim poniženja je što kupuješ ono što ti nije potrebno samo zato što je jeftino. Pa, onda to gomilaš godinama u budžaku gde se gnezde bakterije i grinje, što opet ne pogoduje našem zdravlju. Što manje nepotrebnih stvari u kući, to više prostora za novo u našem životu, kaže Feng šui. Dovoljno se patimo drugim stvarima. Po meni, to znači da ne ceniš dovoljno sebe. Što bi rekla moja pokojna baba Olga – plati pa klati. Dobre stvari su, nažalost, obično skupe. Volela bih i ja da to nije tako ali „reality bites’.

To vam je isto kao kad se u životu opredelite za posao koji vas baš nešto naročito ne inspiriše ali u tom trenutku, naizgled, nemate ništa bolje. I šta se onda dešava? Godinama ga otaljavate, odlazite na njega nevoljni, svaki dan ste nezadovoljni, vaši nadređeni to primećuju, naravno da tim svojim stavom i odnosom prema poslu ne zaslužujete da vas nagrade i unaprede, tonete sve dublje, to nazivate stresom koji onda istovarate svakodnevno na vašim najbližima. Podbuli od svađe sa ukućanima zbog bezveznih sitnica, na posao ujutro odlazite neraspoloženi i neispavani, kasnite, dočekuje vas namrgođeni šef i…tako sve u krug.

Eto i socijalnih razloga zbog kojih ne volim poniženja.

I dobar posao u životu košta mnogo, samo što to merimo nekim drugim mernim jedinicama. Za njega se itekako treba dobro ’otvoriti’. Tek kada smo spremni da uložimo mnogo rada, truda, vremena i sivih ćelija možemo da postignemo nešto vredno pomena, na šta bismo bili ponosni i što bi nas u potpunosti ispunilo. To je cena uspeha.

Ne sniženjima – emotivni razlozi 

Poslednji, ali ne i manje bitan je emotivni razlog što ne volim poniženja. Sistem vrednosti ’’Don’t go for the second best’’ može se primeniti i na partnerske odnose. Verujem da vam se dešavalo da partnera birate preko svog želuca i da ste uvek nakon toga zažalili za tim! To je onaj osećaj kad se spremate, izlazite iz kuće, a iz stomaka, stegnutog u čvor, prolama se vrisak: ’’Neeeeee…!’’ I samo osetite grč, kao da ste u sred živog zida, koji je Mesi zveknuo sa šesnaesterca.

I šta se posle desilo? Vratili ste se kući i obično otišli pravo u kupatilo da sperete sa sebe taj jeftini osećaj kome ste se podali. I uvek nakon toga ste se kleli da vam se to više neće desiti da bacate ’bisere pred svinje’. Do svega toga ne bi došlo da ste stisli petlju i samovali samo još malo, dok se ne ukaže prava prilika. Prepoznaćete je po osećaju topline i opuštenosti u svom stomaku.

Sve ovo dovodi do zaključka da ’nisam dovoljno bogata da kupujem jeftine stvari’. Kao što nemam ni previše vremena da dopuštam da u mom životu borave ljudi koji ga nisu vredni.

I tako sinoć, bez ijedne kese u rukama ali stomaka ispunjenog zadovoljstvom od dobre hrane i prijatnog druženja, odoh na spavanje.

A sutra je novi dan – iskoristimo ga.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose sa javnošću CORE Relations.