Život počinje tamo gde strah prestaje

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Odavno nisam osećala takvo ushićenje kao pre neko veče kad sam gledala film ’Pijev život’. Spektakularna filmska priča koja se može posmatrati na dva nivoa – kao najlepša avantura od svih skoro viđenih ili pravo filozofsko delo. Na koji način ćemo posmatrati ovu priču zavisi samo od nas, granica našeg uma i nivoa svesti. Upravo iz tog razloga, o čemu film govori, što ljudi nisu u stanju da prihvate stvari koje su van granica njihovog uma i nivoa svesti, film se završava na dva načina. Samo od nas zavisi koju ćemo verziju prihvatiti kao pravu.

Odlična ideja, koja savršeno oslikava naš svakodnevni život. Nikoga ne možemo ubediti da je belo – belo ukoliko on sam to tako ne doživljava. I tu nema sile koja to može promeniti. Sve dok ljudi ne hodaju istim stazama svesti i uma, biće razmimoilaženja. Spas je u prihvatanju. Sve drugo je bezizlazna borba, osuđena na nesreću. A kome to treba?!

Film ‘Pijev život’ prikazuje borbu za opstanak glavnog junaka nakon brodoloma, na okeanu, gde je suočen sa divljom zveri i nepreglednim vodenim prostranstvom. Sve prepreke i opasnosti sa kojima je glavni junak suočen predstavljaju fantastičnu personifikaciju njegovih unutarnjih strahova. Njegova borba sa njima predstavlja borbu sa samim sobom u prevazilaženju tih istih strahova. Uglavnom iracionalnih, kao skupom svih negativnih poruka i emocija skupljenih tokom detinjstva.

Niko od nas kroz život ne ide bez strahova. Oni su nam čak i potrebni, da nam održavaju budnost, pa čak i moralnost, kako kaže Niče. Mogu poslužiti i kao potpora našoj borbi kroz život jer je čak i hrabrost besmislena bez straha, kao svog naličja.

Mudraci kažu da hrabar nije onaj ko nema strahove već onaj ko se bori sa svojim ličnim demonima. Cilj našeg života je upravo u njihovom prevazilaženju i rađanju novog sebe, čistog, oslobođenog i otvorenog za život ispunjen ljubavlju.

Na nama samima je da potom iznedrimo osećanje bezuslovne ljubavi u našem biću. Kako kaže ruski filozof Lazarev u svojoj novogodišnjoj poruci, nas, u suštini, ne čine srećnim vikendica, stan, auto pa čak ni bliski ljudi , već to što ih volimo. Čoveku možemo dati sve, no ako on to ne voli, neće biti srećan. Zato istinska sreća nije u posedovanju nečega, već u umeću da nešto volimo. Sreća je voleti, a ne biti voljen!

‘Mi ne treba da brinemo o tome šta će se desiti,već o tome kakvi mi treba da budemo. Naše unutarnje stanje predodređuje šta će nam se desiti – psihički procesi predhode fizičkim. Znači, nama se dešava ono što osećamo pred sam događaj. I kada shvatimo da istinska sreća nije posedovanje već bezuslovna ljubav, prema onome što imamo, tada razumemo da osećanje ljubavi može postojati ne samo kada nešto dobijamo, već i kada gubimo. Zato što su gubitak i dobitak neizbežni, i u krajnjoj liniji oni su jedno. Dakle, kada sačuvamo ljubav ne samo u trenucima kada dobijamo, već i kada gubimo – to je istinska sreća.’

I kako sve dođe onda kada je vreme za to, tako je i ovaj film nekako zatvorio jednogodišnji proces koji se dešava u mom životu. Zakonitost sinhroniciteta na delu, jer slučaju nema mesta. Tačno pre godinu dana, za Božić, pisala sam o istim stvarima, strahovima i njihovom prevazilaženju, kreativnoj empatiji, kao svrsi našeg postojanja.

Oslobodite se svojih strahova i udahnite život ispunjen ljubavlju. Nemojte bežati od njih jer će oni uvek naći način da vas sustignu. Nemojte se bojati suočavanja sa samim sobom jer jedino čega treba da se plašimo je života u kandžama straha, života bez ljubavi. Strah je privremen, kajanje je večno.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations