Duda Alapača: Deda za babu, baba za rotkvu…

Sećam se, kao danas – zima, mi deca, krijemo se ispod velikog stola, igramo se s babinim heklanim stoljnjakom, virimo kroz njega, cerovka izduvava na trojci, svetlo je škiljavo, narandžasto, stolice škripe. Vidim o’zdo – vrata se otvaraju. Bome, dobro se stegle, mraz je, kaže baba. Ceo dan sam ih kuvala… Au, majka, vidi se da su prave, kaže moj tata.

Daj ‘vamo, da probamo. Noge se primiču stolu. Izlaz’te deco da vas neko ne očepi, tera nas baba. Pomiriši, kaže mi tata i potura staklenu šoljicu pod nos. Fuuuuj, kažem i stresam se. Piju rakiju, pa još i vruću. Smrdi na obloge. A šta je to, upirem prstom u neku prozirnu kocku koja drhturi na tanjiru. Pihtije, kaže mama. Smešno mi. Ništa se na svetu ne zove tako. Pihtije. Pih, mrštim se, gadno mi, šta ću. Ima pasulja, kaže baba. Opet se mrštim. I salate od rotkve. I ribe od juče. Ješću drugi put, kažem. Aaaa, ne možeš gladna u krevet, veli baba i maže mi kajmaka na hleb. Korica mu je tvrda, prepečena. Teško grizem. Dva prednja zuba ostala su mi kod kuće, u plastičnoj kutijici od minđušica. Mama čuva sve moje zube.

Posle spavamo u ‘ladnoj sobi. U ledari, kaže mama. Dišemo na usta, para nam izlazi. Obuvaju mi na noge čarape od prave vune, bockaju me, neću, bunim se. Jastuk je hladan, jorgan pretežak, guraju me u sredinu, opet se bunim, hoću do zida, hoću sama u krevetu, hoću kod babe u kujnu… Baba ulazi i gura nam vruću crepljiku umotanu u peškir pod noge. Ne vrti se više, kaže mama i navlači mi jorgan do brade.
Razmišljam o tome kako odrasli mogu da jedu tako gadne, pregadne stvari.

Jeste li spremni, pitam Vladu po stoti put, već dobro unervozena, kao i svaki put – pred put. Spremni smo. Kape? Šal..? Rukavice…? Mobilni? Punjači za mobilne…? Nemoj molim te da se vraćamo s pola puta, znaš da tamo niko nema ajfon. Tu je sve, govori. I vino? Cimet..? Karanfilić…? Sve je tu, kaže i pokazuje na torbu. Dobro. Idemo onda..? Idemo.

Šta misliš, je li napravila Milanka pihtije, pita me usput. Jeste, sto posto. Zar bi moglo da prođe bez pihtija? Ne bi, slaže se Vlada. Jel’ to ono ljigavo, ubacuje se Beba. E to, baš to – ljigavo. I vi to stvarno volite..? Ne folirate se…? Volimo, časna reč, kažem. Kad sam bila mala, nisam volela. Sad volim. Hoću li i ja da volim to kad porastem? Hoćeš. Bljaaaak, stresa se i vraća slušalice u uši. Smanji to, kažem. Ogluvećeš jednog dana. Šta sluša to, pita me Vlada. Bili Ajliš. Ko ti je to..? Otkud znam, novo nešto, al’ ne ispušta je iz ruku. Pa je li čemu..? A, šta znam, kažem. Svi se lože na nju. Ima sedamsto miliona pregleda na jutjubu. Ma daj, čudi se Vlada. Niko nema sedamsto miliona pregleda. Ni Stonsi.

Mama, piše mi na ekranu. Jeste krenuli? Jesmo. Ajde, raspašće mi se knedle dok stignete. Jesi uzela rotkvu…? Rotkvu..? Je…sam, lažem. Uzela sam. E dobro je. Ovaj tvoj otac celo jutro mi pominje rotkvu. Ne brini, mama… stižemo brzo. Rotkva, kažem i lupim se po čelu. Znala sam da smo nešto zaboravili..! Svrati mi u neku piljaru, ja im bez rotkve na oči ne smem.

Nemamo, kaže prodavačica zelene kose. Teško… to samo ima na pijacama. Vozi na pijacu, kažem Vladi. Gde sad da nađem pijacu…? Ne znam, nađi kako znaš, samo nađi. Mama, a što ja ne mogu da imam zelenu kosu, buni se Beba. Zašto bi imala..? Zato što Bili Ajliš ima zelenu kosu, kaže ona. Ok, ako Bili Ajliš ima zelenu kosu, to je onda sasvim legitiman razlog, zaključuje Vlada. Tata, ozbiljna sam, breca se moje dete i prevrće očima. Stvarno, mama, zašto…? Zato što… zato što već imaš zelene oči i to je sasvim dovoljno zelene za tvoje godine. Ček’ da pitam ovde…. stani mi tu… Imate možda rotkvu…? Eno ima tamo u gajbici, kaže mi omanji dedica na privremenom radu u objektu otvorenog tipa. Ali to nije rotkva, primećujem. To vam je repa, rotkva je ono drugo, kao one male, crvene, samo ove su veće i bele, a mogu da budu i crne. Nama treba bela rotkva. Bela. Dedica sleže ramenima. Idemo dalje.

Nalazim rotkvu na trećoj pijaci. Malu, sitnu, neuglednu – ali rotkvu. Izrendaj na sitno rende pa potopi, nek’ postoji u vodi, da izvuče ljutinu, kaže mi bakica. Ureži praziluk, posoli, poulji i prste da poližeš. Ma ne volim ja to, to moj tata… Eeeee, deco, deco, ne znate vi šta valja, odmahuje rukom.

Milanka nas dočekuje na vratima. Pa pobogu, gde ste do sad…? Povazdan vas nema! Ma ne pitaj me ništa, kažem. Gužva na sve strane, k’o da će smak sveta! Ajde, ajde, sedajte, ja samo da urežem salatu pa da ručamo.

Dobro su se stegle, kaže mama. Au, majka, pa niste valjda pihtije spremali, čudi se Vlada. Kako da nisam, zete, kad znam da ti to najviše voliš..? Fuuuuj, ja to ne jedem, mršti se Beba. Ima sarme, kaže Milanka. Opet se mršti. I strugane rotkve. I supe s knedlama. Odmahuje glavom. A šta bi ti, oko babino…? Bil’ kajmaka baba da ti namaže…?