Duda Alapača: I samo da znaš…

Krenem ja lepo jutros na posao, i taman da se uključim u onu glavnu ulicu, kad ispred mene neki beli pežo, nešto stao, pa malo levo, malo desno, ma ni on ne zna gde bi. Gužva, jutro, osam sati, ništa neobično, mislim se. Kad vidim – krenu on unazad. Ubacim u rikverc, da mu se pomerim. Vidim – pođe da se parkira na trotoar. I sad, prolazim pored njega, kad čovek osu po meni…?!

Otvori onaj suvozački prozor, pa sve drvlje i kamenje. Opsova mi i sunce krvavo, da izvineš, i majku i oca i onog ko mi dade vozačku i sve onako redno, kočijaški. Ja – u šoku, ne znam čime zaslužih toliku “pažnju“… “Šta me gledaš…?“- veli. “I šta si stala tu k’o neka mula, vidiš da sam dao sva četiri, da ‘oću da se parkiram…?!“ Ja sve trepćem, pa mi još ne bi jasno (meni inače takve stvari prostačke nekako sporije putuju do mozga), a on, baja, sipa li sipa! Upali mi se zeleno, trube mi oni iza, prođem, šta ću… a u sebi hoću da mrem od muke, eto!

Pa sve mislim, dal’ da se prestrojim u levu traku, pa da mu se vratim tamo, da mu kažem dve-tri il’ da ostavim poruku ispod brisača, ili… ili da mu zapišem tablice, a i da zapišem – kakva vajda od toga…? Sve u svemu – nije mi dobro. Uhvatila me neka vrućina, pa bi’ iz svoje kože. A vozim, ne ide. I sve motam film, pa onako, sama sa sobom, prebiram – ama, ljudi moji, šta mi sve čovek napriča… A ništa mu skrivila nisam. Čuj – stala k’o mula…?! Majko moja… Ajde što sam “mula“, al’ odakle izvuče i ono sunce i oca i majku i kako mu sve to pade na pamet u osam ujutro….

Dobro, mislim se. Neka, prijatelju. E, neka si mi rekao. Ako će tebi biti lakše, pa samo ti ožeži. Žensko sam, znaš da neću da izađem da te bijem, sigurno. Neka si mi pokazao, onako u dve reči – i ko sam i šta sam i gde mi je mesto. Bravo ti ga. Nije ti ni prvi ni poslednji put. Sila boga ne moli.

Mogla sam i ja, eto recimo, da upalim sva četiri, da izađem i da se ljudski ispreskačemo tu na sred ulice. Mogla sam, okotu nečovečji, i ja svašta da ti kažem. Da ti se unesem onako po seljački u facu, pa da kažem “šta je bilo, bre, a…? Imaš neki problem, možda…?“ Nisam. Možda bi bilo bolje za mene da jesam. Možda bih se negde osećala bolje, na kratko. Posle bi mi bilo krivo jer sam dozvolila sebi da se spustim na te tvoje grančice. To ti je muka nas vaspitanih. Nas – kulturnih. Nas koji probleme ne rešavaju pesnicama. Nas koji manjak u vokabularu ne nadoknađujemo psovkama. Nas koji ne umemo i nikada nećemo umeti da se nosimo sa tvojom sortom.

Tebi mora da je baš dobro… mislim, čim ideš ulicom, voziš tako – pun sebe, mora da si neki mnogo bitan lik… Pljuješ okolo, parkiraš gde hoćeš, kad hoćeš… Za tebe ne važi nikakvo pravilo. Ni pravo prvenstva, ni stop, ni crveno, pa čak ni ono kavaljersko – da dame ponegde, ponekad, imaju prednost… Čik da se neko usudi da ti izađe na crtu, muško, žensko, staro, mlado… Živci tanki, a narav preka. Nije se s tobom zezati, bato. Jer ti stvari rešavaš po kratkom postupku. Mislim, ti, na primer, kad ustaneš ujutro – tebe čeka kafa, jel’ da…? Al’ ne ‘ladna, ni mnogo vruća, nego baš onako kako voliš.

Šes’ puta si morao da joj zafrljačiš i šoljicu i tacnu o zid, dok nije naučila, mula. Ne može kod tebe “cile-mile“, mora da se zna ko je gazda u kući, ko nosi pantalone, pa jel’ tako…? I te žene-vozači, pa to treba zabraniti zakonom… Žensko našlo da vozi… Mislim, sve je bilo dobro dok su žene ostajale kod kuće, znalo se ko je ko i šta je šta. A onda – ‘oćemo da radimo, pa ‘oćemo svoj dinar, pa i svoj auto, pa neka svoja prava… Pa onda nema ručka jedan dan, nema drugi, pa košulja nije ispeglana, cipele prljave…. Aaaaaa, da se ti pitaš, sve bi ti to lepo uredio, dok kažeš keks. Nas, mule, lepo nazad u pećinu, kraj ognjišta, gde nam je i mesto, a vi, mužjaci, napolje, u lov.

Na posao. Pa posle u kafanu. Na masnu jagnjetinu i još masnije viceve. Na čašicu, dve, tri. Pa onda kući, u gluvo doba. I neka te samo ne dočeka budna…? Ima da joj zavališ šamarčinu da ne zna gde se nalazi. Pa nek’ se posle žali nekom, ako sme. Prave žene čekaju svoje muževe. Dočekuju. Izuvaju. Smeštaju u krevet. Prinose aspirin. Sodu bikarbonu. Hodaju na prstima. Kuvaju kafu. Ni mnogo ‘ladnu, ni mnogo vruću. Nego onako – taman.

Znaš, jesam bila ljuta. Stvarno, onako baš. I svašta sam ti nagovorila tamo u kolima. Al’ posle me prošlo, šta ću… Šta ja imam od toga da se ljutim, da ti zameram… Moja je sreća, toksični otpadu jedan, pa ne moram da te gledam svaki dan. I sreća pa mi nisi ni brat, ni muž, ni rod ni pomozbog. I samo da znaš, meni je onaj moj jutros skuvao jednu, onako, ni ‘ladnu ni mnogo vruću. Ja ću sutra skuvati njemu. Tako to radimo, mi, normalci. I nema ničeg lošeg u tome, znaš..? I još da znaš… mržnja…mržnja je loša po zdravlje. Nakuplja se k’o kamenac u čoveku, posle odoše i srce, i jetra i pluća i sve… I još samo ovo da znaš – mula je dobra životinjka. Možda malo tvrdoglava – ali ipak dobra. Plemenita. Izdržljiva. Jaka.
I da ti kažem još ovo – videla sam – nisi dao sva četiri. Nisi, nisi i nisi.
I nisi.