Duda Alapača: Ljubim i ja tebe

Sretnem Marinu, Banetovu, pre neki dan. Obradova mi se bogznakako. Kaže, ijao Dudo, priznaj šta si radila, kako si zategla liniju, super mi izgledaš… A, malo ishrana, malo vežbice, velim. Ako, ako, mora se, nema nam druge… nego ajde javi se ponekad da pijemo kafu, ja triput nedeljno vodim Mirka na fudbal, pa možemo taman za vreme treninga… Možemo, kažem iako znam da od tog posla nema ništa, al’ dobro.

Uđem u kuću, ma nisam ni one kese spustila – stiže mi skrinšot od Gage. Srela sam malopre Dudu, piše. Šta bi od one zgodne žene, jedva sam je prepoznala. Da nije hipotireoza…? ‘Oće štitna u tim godinama lom da napravi. U potpisu – Marina.

Ha, mislim se, pa zar mi ne reče malopre da joj super izgledam…? I šta – brže bolje pošalje poruku mojoj Gagi, eto kao – brine ona za mene, al’ ne bi da me uvredi.
Al nemoj da joj kažem da sam ti rekla, reče Gaga.
A što da joj ne kažem? Pa nemoj, bezveze je… Nije bezveze, skočih. Muka mi je više, da znaš…! Od svih tih što jedno misle, drugo govore, treće rade… I šta joj znači ono “šta bi od one zgodne žene“…? Šta mi fali, Dragana, fali li meni šta…? Ništa, reče Gaga. A šta njoj fali, kad nema pametnija posla nego da sa mnom ispira usta…? Jeste, ona se baš zabrinula za moju štitnu… Nije nego.

Ne bi mi mrsko, odem joj na Fejsbuk, a tamo…. Piše, radi u “sam svoj gazda“. Laže. Ne radi nigde. Bane dobro zarađuje a ona se samo šlepa. Vodi dete na trening, to joj je sav posao u životu. Išla u školu joge. Koliko znam to joj je jedina škola koju ima. Okačila sliku od pre deset godina. Pa eto, mislim se, i ja tebe jedva poznadoh. Pa se slika, slika, slika, sve selfi za selfijem, pa sve “feeling wonderfull…feeling blessed“… Kako da ne… okači i onog muža, mestimično, valjda da zapuši usta dušmanima, šta li… Pa onda opet – Mara kod kozmetičarke, Mara na jogi, Mara na planini… Pa onda neki mudar citat o ženama-kraljicama, o prijateljstvu, poštenju… Pa onda Mara u zen-fazi, na terasi, međ’ muškatlama… Pa onda opet šeruje neki post tipa “pomozite da udomimo Mazu“, jer eto, Mara je duševna persona, ko ne voli životinje, ne voli ni ljude… Pa onda opet selfi s napućenim ustima, kao “vidite me kakva sam riba“, pa onda pljušte lajkovi, pa neko napiše “lepoto“, a ona stavi onaj stideći smajli… Pa onda, kad se seti da nije samo lepa nego i pametna, izvuče iz rukava nekog Andrića ili Bukovskog, nepotpisanog, pa onda ponovo pljušte lajkovi, pa neko napiše “pametnice“ i sve tako.

Znači, fejsbuk je zlo, eto. Svi smo tamo dobri. I svi bi pomogli. I svi samo lepe misli i namere imamo. I svima su nam deca vaspitana i nasmejana, a muževi brižni i pažljivi i sve je super i samo med i mleko. A nije. Znam da nije. Eto, Marina, na primer. Radi u “sam svoj gazda“ jer ni jedan posao ne uspeva da zadrži duže od mesec dana. Niko njoj ne valja, ni šef, ni koleginice, za svako je radno mesto prekvalifikovana, a i kad sve sabere i oduzme – “nema računa“ da ide na posao. Tako bar kaže. Istina je da nema posao jer voli da se izležava do podne, a i što da se ne izležava – kad ima ko će da radi umesto nje. Onaj njen, da može, radio bi i četvrtu smenu, al’ nikako da je izmisle. Mali joj jedva dvojke u školi ima, a i to zato što zna sve ijednu nastavnicu pa im se tamo šlihta, da ga ne obore na godinu. I nije ni upola lepa ni zgodna na slikama kao u prirodi, nego se fotošopira do besvesti, tako da je ni rođena majka ne prepozna. I sve ja to znam i ona zna da znam, al’ ne brine Mara o sebi, nego eto – o mojoj štitnjači. I ne bi me čudilo da mi je proradila – kad sam okružena ovim neljudima. Bolje da ti nisam poslala poruku, reče Gaga i uzdahnu. Ti ćeš sad celu noć samo na nju da misliš… Neću, neću celu, malo ću i da spavam. Al’ moram da joj pošaljem poruku… Jao, nemoj, pa znaće da sam ti rekla,… neće, neće, ne brini ti ništa…
Halo…? Marinče, ti li si…?…Duda… kako koja Duda, danas smo se videle, bre… Jeste, zgodna Duda… ta sam… Ništa, ti reče da se javim ponekad, da popijemo tu kafu, pa evo – javljam se… Večeras…? U sedam… dogovoreno, vidimo se. Ljubim i ja tebe.