Makarska rivijera: Tako lepa, a tako blizu

Sećate li se slogana pod kojim je s brojnih bilborda po Srbiji pre koju godinu reklamirano Hrvatsko primorje? Doduše, akcenat je tada bio na Istri, ali isto to važi i za Makarsku rivijeru, pravi biser Jadrana. A na ovo trodnevno putovanje pošli smo u organizaciji „Titel prevoza“ iz Kule, vlasnika Jožefa Joške Solde, nekadašnjeg jugoslovenskog šampiona automobilizma.

Da li ste poslednjih godina bili u Makarskoj? Niste? Nikada? Trebalo bi da razmislite o tome. Možda Turska ima bolje kategorisane i luksuznije hotele, možda je grčko more toplije i ima više plaža s plavom zastavicom, možda ste se navikli na Crnogorsko primorje… ali nigde na svetu nema takvog mirisa mora kao na Makarskoj rivijeri niti onog divnog, umirujućeg osećaja da ste među svojima, jer dalmatinski mentalitet nudi upravo to – da se osećate baš kao dobrodošao gost.

I kud god da sam tokom poslednje dve i po decenije putovala – po Sredozemlju, Baltiku, Atlantiku ili čak Persijskom zalivu – svuda sam nesvesno tražila miris svog detinjstva i mladosti, onaj posebni miris mora, borovine i ruzmarina u Makarskoj, koji je četvrt veka čežnjivo čučao u mom sećanju. Kad sam ga konačno, posle toliko godina, udahnula, znala sam da sam se, kao zabludeli sin, vratila kući. Ne kaže se zalud: Ibi bene ubi patria (Domovina je tamo gde ti je dobro), a u mom slučaju to znači: Makarska je moj eden i njoj sam se konačno vratila. I vraćaću se uvek jednom godišnje.

Kao većina građana Srbije, i ja sam u nekom trenutku podlegla smešnoj kolektivnoj histeriji (dobro, priznajem, tokom devedesetih gotovo svi smo bili takvi, s obeju strana), koju su s vremena na vreme podgrevali sporadični tekstovi u dnevnoj štampi (uglavnom tabloidima) o tome kako je našim turistima „tamo“ oštećen automobil ili su doživeli (verbalnu) neprijatnost na rivi, ali zar nam se isto nije dešavalo i u sopstvenoj sredini? Uostalom, treba imati na umu činjenicu da Makarani žive za turizam i od turizma, što podrazumeva kraljevski tretman gostiju, odakle god da su došli. A kažu – posetiocima iz Srbije posebno se raduju i, na njihovu radost, poslednjih godina sve ih je više.

Ponovni susret

Dolazili smo iz pravca Imotskog, Biokovo se odjednom razmaknulo propustivši nas iz svojih, mestimično goletnih, mestimično šumovitih, nedara na Jadransku magistralu. To je uvek najlepši trenutak, pogotovo ako ga čovek ne očekuje: posle noći neprospavane od nestrpljenja, ukazuju se plava pučina i plavo nebo, koji se spajaju u dalekoj liniji horizonta, obasjani jutarnjim suncem. Zaustavili smo se na prvom proširenju, a duboko pod nama – Brela. Ovde počinje Makarska rivijera. Ovo mirno, božanstveno mestašce naslanja se na bajkovitu Bašku Vodu, koja raspolaže respektabilnim smeštajnim kapacitetima svih kategorija, što znači – za svačiji džep. Pored tri hotela sa četiri zvezdice – „Villa Bacchus“, „Aparthotel Milenij“ i „Horizont“ (ručali smo u ovom poslednjem, u društvu veoma ljubaznog i neposrednog direktora TZ Baška Voda Ante Jurišića, a on nam je tokom šetnje skrenuo pažnju na stari hotel „Slavija“, pionira turizma ove regije, koji je 1936. na Svetskoj izložbi u Londonu dobio zlatnu medalju za komfor, kuhinju i dobra vina) – ovo turističko odredište raspolaže sa četiri hotela s tri i pet hotela s dve zvezdice, kao i brojnim sobama prve kategorije u privatnom smeštaju. Gospodin Jurišić posebno naglašava da je Baška Voda u prethodne dve decenije najpopularnije turističko mesto Srednje Dalmacije, a poslednjih godina redovno dobija „Plavi cvet“ sa zlatnim znakom, najprestižnije priznanje u Hrvatskoj.

Elem, Makarska… Ma koliko da sam se plašila šta ću zateći, moja potajna očekivanja nisu izneverena: Makarska se jeste promenila – sada je umivenija, doteranija, lepša (ako je to ikako moguće, jer sećanja su čudo: uvek su „pročišćena“ od svih detalja, koji eventualno mogu da naruše idealizovanu sliku) – ali nije izgubila ono najvažnije: dušu. I to važi za čitavu Makarsku rivijeru.

Stari grad ugnezdio se u dubokoj uvali između rta Osejava i poluostrva Sveti Petar, a desno od ovog šumovitog raja pruža se velika šljunčana plaža „presvučena“ sitnim belim kamenom, u senci palmi, duga nekoliko kilometara, uz koju su, naravno, gotovo svi veći hoteli: „Park“, Dalmacija“, „Lav“, „Rivijera“, „Biokovka“, „Meteor“… Uz rivu su se pozicionirali brojni kafići i restorani s lepim baštama, šetalište je nanovo popločano, a drvored pruža zaštitu od jarkog letnjeg sunca.

Sredinom juna počinje fešta i traje tokom čitave turističke sezone, pa ovde ne može biti dosadno, jer manifestacija „Makarsko leto“ obiluje brojnim kulturnim, sportskim i zabavnim sadržajima, što podrazumeva takmičenje klapa, pozorišne predstave na otvorenom, koncerte klasične i „lake“ muzike, karnevalsku atmosferu… Tome uglavnom služi Kačićev trg, ali u noćnim satima dobro raspoloženje preliva se u svaki kutak ovog mediteranskog grada. Šetnja po starom gradskom jezgru nudi poseban ugođaj: spoj bogate barokne arhitekture, spokoja uzanih uličica s balkonima prepunim cveća i nekakvog gotovo pobožnog zadovoljstva što ste deo svega toga.

Lepote Brača

Naš domaćin Predrag Peca Anđelković, vitalni, duhoviti i simpatični sedamdesetogodišnjak, ništa ne prepušta slučaju. Nama, gostima iz Srbije, omogućio je smeštaj u sobama prve kategorije u svom pansionu „Ribar“, nedaleko od hotela „Biokovka“, na pedesetak metara od mora, i sve vreme pratio nas je prilikom obilazaka okolnih mesta, kao i ostrva Brač, na koje smo se otisnuli trajektom iz Splita. Od Supetra, gde smo pristali, do Bola na drugoj strani ostrva, put nas je vodio kroz unutrašnjost do prvog odredišta: Vidove gore, najviše ostrvske tačke, odakle puca pogled na Hvar, Korčulu, Vis, a kad je baš lepo vreme, nazire se i italijanska obala.

Inače, tokom vožnje po unutrašnjosti ostrva, osim uređenih vinograda, koji se prostiru na stotinama hektara, primetila sam i jednu neobičnost: lukovičasti zvonici prastarih seoskih crkava potpuno odudaraju od uobičajene arhitekture novijih, kao i starijih katoličkih sakralnih zdanja. Negde sam pročitala da je prvu crkvu na Braču izgradio Rastko Nemanjić, potonji Sveti Sava. I sasvim je to moguće s obzirom na činjenicu da se srednjovekovna Srbija u 13. i 14. veku prostirala „na tri mora“ (a sad „na tri Morave“, kako to u svojoj drami „Boj na Kosovu“ kaže Ljubomir Simović).

Druga tačka bio je aerodrom, značajni infrastrukturni objekat, koji će, kako nam je njegov direktor Tonči Pejović rekao, od juna povezivati Srednju Dalmaciju s Beogradom. Naime, već je potpisan ugovor s rukovodstvom „Air Serbia“ da triput nedeljno avioni saobraćaju na ovoj relaciji, a cena prevoza u oba pravca biće prilagođena džepu prosečnog turiste – nešto ispod sto evra. Pošto je dolazak na Brač predviđen u prepodnevnim satima, to znači da turisti neće izgubiti dan na putovanje, nego će se već oko podneva brčkati u toplom moru na najlepšoj bolskoj plaži Zlatni rat ili u Makarskoj sat kasnije, jer i iz obližnjeg Sumartina vozi trajekt do obale.

U Bolu smo obišli divno uređeno hotelsko naselje „Bretanida“(nedavno ga je kupio Austrijanac Gruber prilagodivši sve potrebama klijentele koju dovodi iz svoje zemlje, pa su tako i cene znatno više), kao i hotel „Elaphusa“, gde su nas bogovski počastili ručkom. Naravno, švedski sto, pa ko šta voli…

Kao nekad

Po povratku na kopno prošetali smo Tučepima, primorskim mestom koje je ostalo u srcu mnogima „sa ove strane Drine“, dovoljno je bilo spomenuti hotel „Neptun“, svojevremeno simbol vrhunskog turizma Makarske rivijere. I Tučepi su se promenili, naravno, nabolje, ali čini mi se da je Podgora ponajdalje odmakla u transformaciji. Naime, u ovom, nekada tipičnom ribarskom seocetu grade se velelepne kuće s bazenima visoko u brdu iznad magistrale, jer određena kategorija stranih gostiju (s veoma dubokim džepom) traži komfor, privatnost i dobar pogled na more ne pitajući za cenu, pa je smeštaj mnogo skuplji na padinama Biokova nego uz obalu. Tako je, bar po mom saznanju, samo još u izraelskoj luci Haifa, čijim je stanovnicima životni san izgraditi kuću ili objekat za smeštaj na što višoj koti brda Karmel.

A noć pred povratak naši domaćini, pre svih Peca Anđelković, pa gradonačelnik Makarske Tonči Bilić, njegov zamenik, inače pravi kozer i džentlmen Miroslav Družijanić, direktor TZ ovog grada Tonči Lalić i svi direktori turističkih zajednica Makarske rivijere priuštili su nam noć za pamćenje… Organizovana je večera u restoranu „Peškera“, gde su služeni isključivo sveži morski specijaliteti (za čije se izlovljavanje pobrinuo lično gradonačelnik Podgore Mario Vela), uz muziku koja nas je podsetila na nekadašnja druženja, pa mi se za trenutak učinilo da sam se vratila u one divne (i davne) osamdesete. Pevali smo dalmatinske, vojvođanske, vranjanske pesme, sevdalinke, plesali… a, bogami, iako mlađi, muzičari su pokazali da im nimalo nije stran repertoar nekadašnje Juge…

Antrfile
Tremeljito isprana istorija

U mnoštvu štampanog turističkog materijala, koji smo dobili – a pročitala sam čak i brošuru o sportu – nigde, ali baš nigde ne može se naslutiti da je Hrvatska duže od 70 godina bila u zajedničkoj nam državi. Cenzori su se potrudili da ni J od Jugoslavije ne ostave mada nisu izbegli pominjanje Turaka, Mlečana, Austrougara, pa čak ni Napoleona, koji se u Dalmaciji, u istorijskom smislu, zadržao jedva tren. Volela bih da zavirim u njihove udžbenike povijesti 20. stoljeća, baš me zanima ta “gimnastika”…

Autor: Mirjana Pantoš

Foto: Privatna arhiva