Marina je običan život i štikle promenila preko noći. I nije zažalila

Beograđanka Marina Nikolić dokaz je da i sa hobijem “samo” žena može da se vine visoko!

Foto: Privatna arhiva

Ona ima 30 godina i prava je „sportska priča u usponu“ iako se trčanjem bavi nepune tri godine. Pre toga je povremeno odlazila u teretanu kako bi poradila na svom fizičkom izgledu, volela da nosi visoke potpetice i uske haljine, uvek savršeno sređena. Završavala škole, zaposlila se, provodila vreme sa drugaricama i ljubavima, imala životne uspone i padove, radosti i tuge… Jedan sasvim običan život.

A onda se desila neverovatna unutrašnja transformacija i od te „urbane mačke“ pretvorila se u pumu koja osvaja planinske vrhove i neustrašivo se probija kroz mrak, kišu, blato, ledeni vetar i šiblje, koja trči ka suncu i vrhovima pod snegom, ili 24 sata provede na stazi dužine 500 metara, krug po krug, do 180 kilometara, ka prvom mestu na državnom prvenstvu u ultramaratonu.

Tri godine kasnije, Marina je najuspešnija ultramaratonka Srbije.

Pročitajte i… Ona mi je brisala suze, sa mnom jela čvarke i prva saznala da sam trudna. Kuma!

– Trke su me učile, i još uvek uče, da je svaki problem samo prepreka ka uspehu. Ako bih stala kada mi se na trci prispava, nikada ne bih saznala koliko sam, u stvari, jaka. A kada jednom spoznamo svoju snagu, umećemo i da je iskoristimo kada zatreba, u životu – počinje svoju neverovatnu priču za Dnevno.rs Marina Nikolić i dodaje da osećaj zadovoljstva nakon dolaska na cilj uvek nadjača sve negativno što se dogodi tokom trke.

Pre mesec dana Marina je završila jednu od najtežih trka na svetu – 4K Alpine Endurance Trail Valle d’Aosta. Putanju od 350 kilometara pretrčala je za 126 sati, odnosno nešto više od 5 dana i noći.

– Pored toga što se trka održava na Alpima, pa sam sve vreme mogla da uživam u bajkovitim predelima, ja sam 5 dana tu živela. Sećate li se svojih ekskurzija, letovanja sa prijateljima ili momkom? Uspomene koje ja nosim sa ove trke “pojele” su sve uspomene koje sam u sebi nosila do tada. Pitala sam se kako izgleda probuditi se, recimo, četvrtog dana, i znati da još uvek nije kraj trke. Divno je, jer još uvek sam tu, a tužno, jer je kraj blizu. To nije trka! To je 5 dana života na planini – priča ova neverovatna devojka.

Beograd usred Hrvatske

Ima Marina „pun kufer“ anegdota i priča sa staza i trka na kojima je učestvovala. Ipak, jedna joj je naročito draga.

– Pre godinu i po dana, na trci u Hrvatskoj, koja je trajala 45 sati, pod pritiskom umora, skrenula sam sa staze i zaspala na njivi. Nakon par sati spavanja, ubeđena da sam u Beogradu, nedaleko od svoje kuće, prišla sam čoveku koji je obrađivao svoju njivu i zamolila ga ljubazno da mi objasni najkraći put do moje ulice. Ćutao je. Shvativši da nešto nije u redu, pitala sam ga da li smo mi u mom kraju, zatim da li smo u Beogradu uopšte, ali on je uporno ćutao. Pomislila sam da je „lud“, a verovatno je i on bio istog mišljenja u vezi mene. Kada sam konačno ugledala svoj startni broj na helankama, shvatila sam da sam na trci, te je i on konačno progovorio i objasnio mi kuda da se vratim na stazu. Još uvek se sećam njegovog zbunjenog izraza lica i nemih usana dok mu ja, sva vesela, postavljam pitanje za pitanjem – prepričava Marina.

Foto: Privatna arhiva

Članak se nastavlja posle reklama

Marina kaže da je sada zadovoljnija nego ikada i da su poslednje tri godine najlepši period njenog života. Avanturistkinja koja je oduvek čučala u njoj konačno je „izletela na površinu“. Ne kažu uzalud da život počinje izvan zone komfora.

Rekla bih da se moj život u jednom trenutku promenio, i to nakon prvog odlaska u planinu. Tačno je da je tokom trke veoma naporno, bolovi su jaki, mučimo se. Ali, ja te momente ne pamtim kao loše. Više kao smešne. Sa druge strane, naučimo mnogo o sebi, iznenadimo sami sebe svojim reakcijama u tim trenucima, i vremenom učimo da ih kontrolišemo – ističe naša ultramaratonka.

Ova neverovatna Beograđanka ima velike planove za budućnost. Na privatnom planu, sebe vidi kao majku dvoje dece koja navlači patike na noge, i sebi i njima, i odlazi u prirodu, iznenađujući prolaznike svojom smelošću da ostane posvećena i sebi i svom hobiju.

Pročitajte i… Imala sam divnog muža, decu i stan. I sve sam ostavila

Pored toga, volela bi da sebe vidi na startu ultramaratona u Srbiji među više stotina drugih učesnika i smatra da je Srbija izuzetno lepa zemlja, a potpuno neiskorišćena, čak i u tom trkačkom smislu.

– U Srbiji se veoma mali broj ljudi bavi ovim sportom ali, kvalitetnom organizacijom i dobrim marketingom, imamo mogućnost da dovedemo veliki broj stranih trkača… Radujem se što se broj trkača značajno povećao u odnosu na period kada sam ja počela. Svest o neophodnosti zdravog života popela se na viši nivo, i drago mi je što sam jedna od onih koja mlađima može biti primer – kaže naša ultramaratonka.

Za Beograđane, ali i sve ostale Marina Nikolić ima važnu poruku.

– Onog momenta kad osetite da vas i sama pomisao na nešto usrećuje, samo napred ka tome, čak i kad glava kaže da ne treba! Krećući se za onim što nam izmamljuje osmeh, koliko god put bio težak, idemo samo ka svojoj sreći. Oslobodite se straha i poletite – zaključuje ona.

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje