MILAN RUS: Na Filipinima sam se malo ulenjio

Dok budete čitali ovaj intervju, Milan Rus će boraviti u Egiptu, tačnije u Aleksandriji, gde će se beogradski baletski ansambl predstaviti sa predstavom „Ko to tamo peva“. Uprkos brojnim uspesima koje je ostvario u svojoj profesiji, mladi baletski umetnik privukao je širu pažnju javnosti učešćem u rijalitiju „Survivor“, koji je napustio četvrti po redu, uz obrazloženje saplemenika da se „pomalo izdvaja“.

Mora se priznati da su se mnogi iznenadili kada su videli tvoje ime na listi putnika koji će krenuti na Filipine? Od nekoga ko se bavi klasičnom umetnošću ne očekuje se da pokaže želju da se takmiči u rijalitiju kao što je „Survajver“.
Baletska umetnost nije previše medijski propraćena, iako bi trebalo da bude, te sam bio prijatno iznenađen što je neko pomislio da bi osoba iz sveta baleta mogla učestvovati u jednom tako ekstremnom takmičenju. Iskreno, taj koncept rijalitija mi nije bio stran, budući da sam pratio prethodne dve sezone, čak sam imao i svoje favorite u borbama koje su mi bile izuzetno zanimljive.

Znači, bez dvoumljenja si prihvatio poziv?
Ne mogu da kažem da se nisam dvoumio. Dve nedelje sam se pitao da li da prihvatim ponudu ili ne, pre svega zato što znam koliko sam pedantan, pa sam se pitao kako ću izdržati bez nekih osnovnih stvari. Na kraju sam, ipak, pristao da se nađem među takmičarima i mogu reći da nisam zažalio. Isplatilo se u svakom pogledu.

I u finansijskom?
O tome ne smem da pričam. (smeh) Ova avantura je svakako bila neponovljivo životno iskustvo, tim pre što sam bio u mogućnosti da ispitam svoje krajnje granice izdržljivosti.

Šta si novo naučio o sebi?
Shvatio sam da sam nepopravljivi komformista. (smeh)

Da li bi odlazak na pusto ostrvo okarakterisao kao „najhrabriji“ ili „najgluplji“ potez u svom životu?
Nikako ne bih rekao da je to bila glupost. Da sam bio hrabar, jesam. Uostalom, kao i svi učesnici. Gledaoci mogu da vide u kakvim uslovima smo živeli.

Da li ste stvarno sve vreme živeli bez hrane i krova nad glavom, ili bi vam malo „progledali kroz prste“ kad se kamere ugase?
Nikakve privilegije nismo dobili. Imali smo iste uslove, kao i ljudi koji su se takmičili tokom ranijih sezona. Ono što vidite na malim ekranima, to je verna slika naše svakodnevice na Filipinima.

Jesi li i ranije bio sklon sličnim avanturama?
Ekstremni spotovi su me oduvek privlačili. Obožavam nalet adrenalina u telu, pa koristim svaku priliku da isprobam razne vratolomije. Rolerkoster mi je jedna od omiljenih zanimacija, koju sam otkrio tokom boravka u Las Vegasu. Nameravam da skačem sa bandžija, a u planu je i skakanje padobranom iz aviona.

Da li si pre odlaska na Filipine prošao neke posebne pripreme?
Nije bilo potrebe. Profesija kojom se bavim dosta je specifična, tako da zahteva fizičku i psihičku spremnost. Osim toga, svakodnevno posećujem teretanu, koja mi je omiljeni vid relaksacije. Sve u svemu, kondicija mi je uvek na zadovoljavajućem nivou.

Stekli smo utisak da si izuzetno tih i povučen momak. Da li i inače biraš reči ili nisi bio raspoložen da se eksponiraš na taj način?
Tokom takmičenja se nisam posvađao ni sa kim, iako mi nije sve bilo potaman. To ne znači da nemam svoj stav, već da izbegavam konfliktne situacije, ponekad i na svoju štetu. Ja od mog kućnog vaspitanja niti mogu, niti želim da pobegnem.

Kada si bio na ivici da „pukneš“ i kažeš neku oštriju reč?
Užasno me nervira kada je neko egocentrik do te mere da smatra da je najbolji u svemu i da sve savršeno zna. Birao sam reči kojima ću se obraćati ljudima, a istovremeno sam shvatio da dosta toga mogu da iskuliram.

A kada si se pitao: „Milane, šta ti je ovo trebalo?“
Jednom prilikom, po povratku sa borbe, strašno smo pokisli a nismo mogli da upalimo vatru da se ugrejemo. Na kraju smo tri sata proveli u vodi, jer je tamo bilo toplije nego na kopnu. U tim trenucima sam govorio sebi: „Sad je dosta! Hoću kući!“ (smeh)

Da li si razgovarao sa psihologom?
Naravno. Da nije bilo Časlava i doktorke Branke, ko zna šta bi bilo od mene.(smeh) Pretpostavljam da su svi takmičari imali „žute minute“, što ne treba da čudi ako se ima u vidu da smo se našli u uslovima na koje niko od na nije navikao.

Ako izuzmemo higijenski pribor, šta ti je najviše nedostajalo iz svakodnevnog života?
Kao što rekoh, vrlo sam pedantan, po nekoliko puta dnevno se tuširam i zato sam brinuo kako ću izdržati bez osnovnih higijenskih uslova. Ipak, čovek se nekako na sve navikne. Najteže mi je palo što nismo imali dovoljno hrane. Ne jedem puno, ali jedem često, i to kvalitetnu i kaloričnu hranu koja mi daje energiju za ceo dan. Smršao sam pet kilograma, ali sam izgubio i na mišićnoj masi, tako da sam po povratku u Beograd delovao mnogo mršaviji nego što sam zapravo bio.

Imajući u vidu da se baviš baletom koji zahteva poseban ritam i uslove života, da li si na Filipinima mogao da preduzmeš nešto kako bi ostao u igračkoj kondiciji?
Iskreno, o baletu nisam ni razmišljao. Svi smo bili gladni, iscrpljeni i neispavani, a snagu koja nam je ostala čuvali smo za borbe kako bi osvojili nagradu i dobili malo više hrane.

Priča se da ti je Aleksandra Perović postala bliska prijateljica, sa kojom si nastavio viđanje i po povratku sa Filipina. Koga bi još izdvojio?
Kada sam krenuo na put nisam nikoga poznavao, što se nije moglo reći za ostale učesnike. Osećao sam se kao vanzemaljac među njima. Pokušavao sam da stupim u kontakt, ali nije se dalo. Ne znam, možda se nisam dovoljno potrudio. Aleksandra je divna devojka, duhovita je, simpatična i plemenita. Pokazala je veliko interesovanje za balet, pa sam joj malo više pričao o tome. Mogao sam da razgovaram sa Andrejem, koji je super dečko, a imao sam lepu komunikaciju i sa Biljanom. Drago mi je da sam sa njima nastavio da se družim, čak su bili i na mojoj predstavi.

Šta su ti „saplemenici“ najviše zamerali?
Ništa u lice, ali kasnije sam čuo da je bilo komentara da sam hladan i distanciran. Istina je da nisam uspeo da nađem zajednički jezik sa većinom učesnika, a šta je bio glavni razlog tome, ne bih da nagađam. Znam samo da se nikada nisam, niti ću se menjati zbog drugih ljudi. Ako neko želi da se druži sa mnom, mora da me prihvati sa svim manama i vrlinama, baš kao što i ja činim u odnosu na druge. Ipak, po povratku u Beograd u više navrata smo se sreli na nekim zabavama i moram reći da su mnogi bili prijatno iznenađeni kada su shvatili da sam u stvarnom svetu drugi čovek.

Koliko ti je trebalo da se navikneš na civilizaciju?
Ako ćemo pravo, još se nisam privikao. Na Filipinima sam se malo ulenjio, jer smo imali dovoljno slobodnog vremena da pustimo misli da potpuno odlutaju. Od kada sam se vratio u Beograd, dešava se da kasnim na probe, što je za mene ranije bila potpuna nepoznanica. Sećam se da sam čim sam došao kući istovremeno uključio televizor, telefon, kompjuter… (smeh)

Život se nastavlja dalje, tako da si se uveliko vratio uobičajenim obavezama.
Da, svakodnevno sam u pozorištu budući da nas očekuje gostovanje u Egiptu sa predstavom „Ko to tamo peva“, kao i beogradska premijera „Dame s kamelijama“, koja je zakazana za 23. decembar. U toku su pregovori za još jednu predstavu u kojoj bi partnerka trebalo da mi bude Ašhen Ataljanc, što me posebno veseli.

Ako te pitamo ko je pobedio, koji smo po redu koji su ti postavili to pitanje?
Odavno sam izgubio evidenciju. (smeh)

Eva Čubrović