Miloš Biković otkriva sve o svojim planovima, životu, devojkama…

S Milošem Bikovićem razgovarali smo o novom filmu, slobodnom vremenu, pozorištu, ali i vama – njegovim obožavateljkama…

Foto: Hello!

Miloš Biković, filmska zvezda u usponu i miljenik devojaka, o privatnom životu nerado govori, a da bi se pojavio u medijima potreban je povod isključivo poslovne prirode. Ovog puta, reč je o ruskom filmu „Bezdušni 2“, koji se od sredine aprila prikazuje u našim bioskopima.

Koliko uživate u svemu što prati promociju jednog filma?
– To je trenutak kad glumac predstavlja svoj rad. Ne sme da ga hvali, ali mora da ga reklamira. Nekad bude zamorno odgovarati na ista pitanja po nekoliko puta, ali to je deo posla. Film nije samo umetnost već i komercijalni proizvod. Tu glumac mora da pravi kompromis između umetnosti u sebi i marketinga.

Stiče se utisak da vas, iz godine u godinu, ima sve manje u medijima?
– Trudim se da ne dosadim publici. Bog mi je dao popularnost, moram nekako da mu vratim dug, a moj izbor je da sve to iskoristim u humanitarne i edukativne svrhe. Pojavljujem se samo ako imam projekat iza sebe ili neku humanitarnu akciju.

Kliknite za nastavak teksta

Foto: Hello!

Članak se nastavlja posle reklama

Imate li želju da se oprobate u Holivudu? Kažu da vam se i ta vrata otvaraju.
– Da verujem u slučaj, a ne verujem, rekao bih da sam igrom slučaja počeo da radim u Rusiji, gde sam snimio dva sasvim različita filma. Imao sam sreću i čast da radim s Nikitom Mihalkovim. Moderna gluma, iako je nastala u Rusiji, najbolje se eksploatiše u Holivudu. Kad dobijem priliku da radim s umetnicima na dobrom filmu, nije mi bitno gde je to. Još uvek nema konkretnih ponuda za Holivud, ali svakako bih voleo da sarađujem s tamnošnjim rediteljima. Nisam mogao ni da pretpostavim da ću raditi s Mihalkovim, pa se desilo. Čudni su putevi gospodnji.

Da li vam prija titula seks-simbola?
– Daleko da je to najvažnije, ali laskave titule svakako prijaju. Ipak, mnogo je važnije od toga da li je neko seks-simbol to koliko je radio na sebi, intelektualno i duhovno, kako se obrazovao, na koji način je izgradio ličnost i postao čovek. Neki ruski mediji su kazali da sam bacio rukavicu u lice svom kolegi iz filma, Danilu Kozlovskom. Ipak, on je u Rusiji zvezda, ja sam samo gost. Mnogo je važnije da se slažemo kao stvaraoci i zajedno gradimo film. To je kolektivni čin. Zarad uspešnog filma, rado bih ustupio tu titulu.

”Ruskinje su lepe, ali su Srpkinje lepše”, izjavili ste nedavno. Kakve devojke, generalno, privlače vašu pažnju?
– Znate da ne odgovaram na ovakva pitanja, ali – napraviću ustupak. Devojka koja čita žutu štampu i gleda rijaliti programe sigurno ne može privući moju pažnju.

Foto: Hello!

Mnogi već prave planove za predstojeće leto. Hoćete li imati vremena za odmor?
– Ne znam. Moj život je zasad jedna uzbudljiva improvizacija.

Koji grad vam je ostao u nezaboravnom sećanju i rado biste se tamo vratili, a o kojoj destinaciji maštate?
– Moskva, Petrograd, Berlin gradovi su kojima bih se vraćao. Želim da vidim Njujork i Lisabon, kao i Rio de Žaneiro.

Da li se zaželite pozorišta kada zbog snimanja nemate vremena za scenu?
– Uvek se trudim da nađem vremena za pozorište. Bez njega nema umetničkog napretka. Pozorište gradi glumca.

Foto: Hello!

U intervjuu koji ste dali za JOY pre pet godina, rekli ste: ”Kad budem imao više slobodnog vremena, možda se vratima na tekvondo. Interesuje me i argentinski tango, a za to je kriv Al Paćino”. Da li se nešto promenilo?
– Ne. Osim saznanja da je šansi za slobodno vreme sve manje (smeh).

Pomenuti intervju započeli smo porukama koje su obožavateljke ostavljale na društvenim mrežama: „Ako neko zna nešto o Bikoviću, neka mi, pliz, javi“, „Mnogo mi se sviđa, ali mislim da je uobražen“, „Kad bih mogla da dobijem njegov broj, ne bih ga zvala, časna reč. Samo da ga imam“… Kako vam se čine iz današnje perspektive?
– Veliki pozdrav za njih. Piter Bruk je rekao da je pozorište kad jedan čovek nešto radi a drugi ga posmatra. Taj drugi je veoma važan. Poštujem svoju publiku, iako često ne odgovaram na poruke koje mi šalju preko društvenih mreža. Jer to fizički nije moguće… Moja poruka za sve kojima nisam odgovorio glasi: ”Hvala vam što cenite moj trud”. Glumac postoji za publiku, ali i publika za glumca. Zajedno se smejemo i plačemo i to je najveća prisnost koju ljudi što se ne poznaju mogu da ostvare.

Razgovarala: Eva Čubrović