Nas ne sme niko da pljuje, pljuvaćemo se sami

Kada drugi pljuju po tvojim osobinama to se zove kritika, a kada sam sebe pljuješ, to se zove samokritika. Tako bi malograđanskim srpskim rečnikom bila objašnjena dva pojma sa grčkim oblikom u korenu reči (κριτικη) na početku ovog teksta o nacionalnom nastupu na prvom od četiri najznačajnija filmska festivala 2012. godine. Bilo kako bilo, prikazani su filmovi iz celog Sveta, a Srbija je opet ispala samo popljuvana.

Ovogodišnji, 62. Berlinale počeo je pljuvanjem i samopljuvanjem Srbije na jednoj od najvećih smorti svetskog filma i filmske umetnosti. Naime, prvog dana Festivala novinarima je prikazan jedan od najpopularnijih filmova u srpskoj javnosti „U zemlji krvi i meda“, autorski prvenac scenaristkinje i rediteljke Anđeline Džoli. Film je zanatski potpuni promašaj i jedino što producentima preostaje jesta da pokupe nešto novaca po Balkanu, jer dalje neće imati priliku, zato što tako površne, a uznemirujuće priče normalni svet uopšte ne zanimaju. Zašto se holivudska princeza upetljala u ratnu dramu – ne znam i ne moram da znam, ali zašto joj srpski mediji svesrdno i besplatno reklamiraju to s… od filma – pokušavam, kao konzument i građanin, da dokučim. Zato na umu imam taj termin „pljuvanja“ (κριτικη) i prisećanje na 90-te kada smo takođe bili intenzivno „pljuvani“ iz vana. Verovatno je razlog tome, opet – ono samopaćeničko, samosažaljivo plakanje nad sobom i svojom sudbinom, nad flašom i u nekom samačkom kutku, jer je prostije i lakše od izazova i nastojanja, od težnji za boljim i srećnijim dobom. Razumemo se da je bolje ostati tako traljav i jadan, nego stremiti rešenju nagomilanih problema. Sedi tu gde si, popljuvan i plači, a tajno se ušunjaj i za tri Eura (groša) odgledaj Anđelinin film, i onda ćuti, kao što si ćutao i pre.

Nas ne sme niko da pljuje, mi se pljujemo sami. Otud sledi ono što je najstrašnije u čitavoj priči a to je da smo se jedinim srpskim filmom na Berlinalu tako žestoko samopopljuvali (αυτοκριτική), da je prosto normalno da nas svako ko poželi može ispljuvati, pitanje je samo koliko nam je blizak po patosu (Bosanci, Hrvati, Albanci, pa svi ostali).

A onda PARADA!

U poslednjem dugometražnom filmu Srđana Dragojevića „Parada“ nema ničeg novog, samo staro stanje – policija je korumpirana, klinci ubijaju kao od šale, a mafijaši su željni akcije „kao u stare dane“ minimalnog viteštva zarad maksimalne krađe. Dakle, približiti se sasvim aktuelnoj stvarnosti i ponuditi rešenje socijalnog problema – gej parade, beše na umu stilisti srpske kinematografije i „princu“, da ne kažem štićeniku, nije fer, ali princ je baš prikladno, dakle princa jedne uticajne kvazilevičarske partije. I tek što je uspeo da svede rаčune rekordne gledanosti na Balkanu, „Parada“ je pozdravljena ovacijama u glavnom gradu Nemačke i nagrađena priznanjem publike u selekciji Panorama za igrane filmove, a distribucija joj bi kaparisana za 11 zemalja Zapada. Samopljuvanje (αυτοκριτική) se tako više nego isplatilo, a da li će biti i delotvorno, videćemo kad LGBT najavi Belgrade Pride 2012. Čisto sumnjam da će proći, jer u Panorami Berlinala više od trećine filmova pričaju priče iz okruženja gej i lezbejske populacije, što je jedinstven slučaj u savremenoj svetskoj kinematografiji i što je sve u svemu odlično i podsticajno, kako za homoseksualce, tako i za napredan i civilizovan svet.

Da ironija bude potpunija, istu nagradu u kategoriji dokumentarnih filmova Panorame dobio je film „Marina Abramović: The Artist is Present“ o jednoj od najpopularnijih konceptualnih umetnica savremene umetnosti, rodom sa Cetinja i poreklom iz Beograda. Ona odavde, iz svoje Srbije, može očekivati samo pljuvanje puno zlobe i zavisti, dok od publike belog sveta dobija priznanja, novac i podršku za još.

Zaista važno!

Ipak, na mala vrata ovog velikog Festivala, u projekciji Marketa, Svet je predstavio debitantsko ostvarenje mlade Beograđanke Maje Miloš „Klip“ nagrađen Tigrom (glavnom nagradom) na 40. Festivalu u Roterdamu i nagradom holandskih kritičara. Film nisam stigao da pogledam, ali naslućujem da je reč o žestokom, iskrenom i uznemiravajućem SAMOPLJUVANJU (αυτοκριτική) mnogo važnijih društvenih kategorija od LGBT, a to su – prosveta, omladina, roditeljstvo, kultura.

I još samo jedna srpska stvar – dvojica mladih reditelja, jedan iz Beograda i jedan iz Novog Sada dobili su od Evrope i Berlina novac i snažnu podršku za svoje buduće projekte – Nikola Ljuca za flm „Humidity“ i Miloš Pušić za „Heroje radničke klase“.

Tekst: Petar Protić